Kako ponoviti Dokmančevu vladavinu u srpskom rvanju

Srpsko rvanje, kao jedan od najuspešnijih sportova kod nas, dugo godina je čekalo da podigne glavu i približi se evropskom i svetskom vrhu. U vreme kada smo u svetskoj rvačkoj federaciji (FILA) imali našeg čoveka, Milana Batu Ercegana, dugogodišnjeg predsednika te federacije, i trojicu najistaknutijih sudija (Simić, Nišavić, Tabački), naše rvanje se iz godine u godinu borilo za bolji status. Nakon sankcija usledile su 'sušne' godine, da bi potpuno procvat srpsko rvanje doživelo početkom ovog veka. Srbija je na prvo svetsko zlato, koje je u Oslu 1981. godine osvojio Refik Memišević, čekala 33 godine. Davor Štefanek se u Taškentu 2014. godine popeo na najviše pobedničko postolje. Na novo olimpijsko zlato Srbija je čekala pune četiri decenije, pošto je Davor Štefanek u Riju, pre tačno jedne decenije, ponovio fantastičan uspeh Momira Petkovića iz Montreala (1976).

Od 1992. godine, od Olimpijade u Barseloni, pa do igara u Atini, 12 godina kasnije, Rvački savez je promenio samo trojicu selektora. Na 'užarenu' rvačku stolicu i po jedan olimpijski ciklus radili su Sreten Damnjanoavić, legendarni Branislav Piperki i profesor Goran Kasum. Bile su to godine nemastine i velikog iskušenja, u kojima se srpsko rvanje borilo za što bolji status. Od 1997. godine, kada je Aleksandar Jovančević osvojio bronzanu medalju na prvenstvu Evrope, sve do 2004. godine, nismo imali previše uspeha na međunarodnoj sceni.

Dolaskom profesora Milorada Dokmanca, nastaje 'zlatno' doba srpskog rvanja. Pedantni statističari su izračunali da su u tom periodu, od 20 godina, do 2024. godine, naši rvači osvojili čak 51 medalju, računajući sva velika međunarodna takmičenja, evropska i svetska prvenstva kao i Olimpijade. Kraj dvodecenijskog napornog rada bile su Olimpijske igre u Riju, kada je Davor Štefanek postao olimpijski šampion. Profesor Milorad Dokmanac, uz tim saradnika, uspeo je da koncipira novu rvačku strategiju.

Angažovanje prvog trenera stranca, Bugarina Stojana Dobreva, označilo je novu prekretnicu u našem najtrofejnijem olimpijskom sportu, ali i pojavu prvih stranaca u državnom timu (Datušvili, Kažaj, Tibilov, Komarov). Neki su ispunili očekivanja, neki su razočarali, ali dobar deo stručnjaka tvrdi da stiže novo vreme iskušenja za naše rvanje. Nedavno održano prvenstvo Evrope u Zrenjaninu, gde smo imali čak 15 takmičara i doživeli pravi rezultat fijas (bez ijedne pobede), opominje sve koji danas rade u rvanju. Mlađi seniori za sada ne obećavaju mnogo.

Na predsedniku Saveza Damiru Šabiću, saveznom treneru Voji Trajkoviću i naravno borcima na strunjači je da nastave niz uspeha. Da Srbiji donose nove medalje, mada će taj zadatak, imajući u vidu zaostavštinu, biti veoma težak. Ipak, treba verovati da su nova rvačka čuda moguća.

Žensko rvanje ima veću šansu. Pre nekih petnaest godina, kada se muški tim probijao ka vrhu, žensko rvanje se suočilo sa velikim izazovima. Nije bilo takmičarki, a ni klubova koji bi se ozbiljnije uhvatili u koštac sa radom. Ipak, žensko rvanje u Srbiji je doživelo potpunu renesansu poslednjih godina. Pamtimo katastrofalne periode kada su naše dame na strunjači bile u totalno podređenom položaju: 42 borbe, isto toliko poraza. Dolaskom Dalibora Perovića mnogi tvrde da kreće novo doba. Mnogi veruju da će narednih godina žene donositi više medalja Srbiji od muškaraca.