Doli Parton: Život kantri legende koja je pjevala iz srca

Doli Parton, kantri pevačica iz planina Smouki u Tenesiju, ostaće upamćena po pesmama koje su na iskren način pričale predivne priče, kao što su „Coat of Many Colours“, „Džolin“ (Jolene) i „I Will Always Love You“. U sedam decenija dugoj karijeri, Doli Parton je osvojila 10 nagrada Gremi, prodala u čitavom svetu više od 100 miliona ploča i napisala oko 3.000 pesama.

Parton je ozbiljno shvatala pisanje pesama i smatrala je sebe najpre autorkom. „Tako se ja izražavam“, rekla je. „To je moja terapija.“ Bila je i umešna poslovna žena koja se nije libila da donosi teške odluke. Naoružana britkim umom i južnjačkim šarmom, preuzela je kontrolu nad sopstvenom karijerom u šou biznisu koja je trajala više od 60 godina.

Doli Rebeka Parton rođena je 1946. godine, kao četvrto od 12 dece, u siromašnoj farmerskoj porodici koja je živela u dvosobnoj kolibi u Tenesiju. Njen otac Robert Li Parton bio je uzgajivač duvana i platio je misionara koji ju je doneo na svet džakom kukuruznog brašna. U njenoj porodici je muzika već bila prisutna - njena majka Avi Li pevala je sve vreme folk pesme, a njena tetka je svirala gitaru i pisala pesme. Tokom nekih od njenih najranijih nastupa, njen ujak Bil Ovens ju je pratio na gitari.

Od šeste godine pevala je u lokalnoj crkvi u kojoj je njen deda bio pastor, a kao tinejdžerka je nastupala na lokalnoj televizijskoj stanici. Tokom 1959. godine, kada je imala 13 godina, Parton je nastupila sa ujkom Bilom na Grend Ol Opriju u Nešvilu - prenosu uživo koji se smatra najvećom scenom kantri muzike. Publici ju je najavio Džoni Keš, a čak tri puta su je vraćali na bis.

Tokom tinejdžerskih godina, Parton se divila lokalnoj ličnosti poznatoj kao „gradska bludnica“. Ova žena je nosila jarkocrveni lak, garderobu sa dubokim izrezom i visoke potpetice - mlada Doli ju je smatrala prelepom. Kada su joj ljudi govorili: „Ona ti nije ništa drugo do ološ“, Parton bi im odgovorila: „E, pa to ću biti kad porastem.“ Parton je pevala: „Ja sam samo naopaka Barbi/sa previše šminke, previše kose“, ali njen imidž je bio istovremeno oklop i pronicljiva maska koja joj je pomogla da bude primećena u šou biznisu.

Nakon što je maturirala 1964. godine, preselila se u Nešvil da bi lansirala pevačku karijeru i upoznala budućeg muža Karla Dina prvog dana boravka tamo. Venčali su se dve godine kasnije i ostali zajedno sve do njegove smrti 2025. godine.

U Nešvilu, pevanje Doli Parton privuklo je pažnju kantri izvođača Portera Vagonera, koji ju je angažovao da nastupi u njegovoj televizijskoj emisiji. U narednih sedam godina, njih dvoje su postali jedan od najpopularnijih kantri dueta, objavivši toliko mnogo pesama zajedno da su mnogi obožavaoci pretpostavljali da su par. Ali njihov odnos je bio komplikovan i kako je karijera Doli Parton počela da kreće uzlaznom linijom, rasla je i napetost iza scene.

U njenoj knjizi „Zvezda večeri: Moj život na sceni“ (Star of the Show: My Life on Stage) Parton je napisala da je Vagoner doživljavao njen uspeh van njegove emisije kao „pretnju“. Tokom 1969. godine, Parton je napisala „Coat of Many Colours“, prelepu emotivnu priču o tome kako je odrasla siromašna, ali bogata ljubavlju. Pesma je bila naškrabana na pozadini Vagonerovog računa za hemijsko čišćenje, a magazin Rolling Stone ju je ocenio kao drugu najbolju pesmu svih vremena.

Mnoge godine kasnije, Parton je nazvala vlastitu knjigu za decu „Raznobojni kaput“ (Coat of Many Colors), a bilo je to i ime televizijskog filma iz 2015. godine zasnovanog na njenom životu. „Ta pesma me je dobro služila... stvorila je raznobojni život za mene“, rekla je.

Iako nije znala da čita note, Parton je svirala nekoliko instrumenata, među kojima bendžo, harfu, klavir i saksofon. Prvi hit na prvom mestu top liste - i prvu nominaciju za nagradu Gremi - imala je sa pesmom „Džošua“ 1971. godine, a konačno je napustila Emisiju Portera Vagonera 1974. godine da bi se usredsredila na solo karijeru.

Za oproštaj od njega, napisala je „I Will Always Love You“, pesmu za koju mnogi misle da govori o dvoje ljubavnika koji se rastaju. „To je najlepša pesma koju sam u životu čuo“, izjavio je Vagoner u suzama kada ju je prvi put čuo. Iste godine, Elvis Prisli je bio spreman da je obradi, ali je Parton odustala od dogovora kada je njegov menadžer zahtevao polovinu autorskih prava na pesmu.

Plakala je celu noć zbog te teške odluke, a Prisila Prisli joj je kasnije ispričala da joj je Elvis otpevao pesmu tokom njihovog razvoda. Vitni Hjuston ju je 1992. godine pretvorila u danas legendarnu moćnu baladu. Parton je pričala kako je vozila kada je prvi put čula obradu i da je morala da stane kraj puta. „Kad sam je čula kako prelazi iz a kapele u muzički deo, iskreno sam pomislila da ću dobiti srčani udar, bio je to jedan od najpotresenijih trenutaka.“

Obrada Vitni Hjuston „tužne male kantri pesme“ Doli Parton bila je jedan od najponosnijih momenata u njenom životu, pričala je. Parton je ponovo snimila pesmu za film „Najbolja mala javna kuća u Teksasu“ (The Best Little Whorehouse in Texas) iz 1982. godine, u kojem je igrala glavnu ulogu i za koji je bila nominovana za Zlatni globus za najbolju žensku ulogu.

Jedna od njenih najslavnijih pesama, „Džolin“ (Jolene), objavljena je 1974. godine. Prikazavši njenu bolnu, ranjivu stranu, ona govori o bankarskoj službenici sa plamenim loknama kestenjaste kose koja flertuje sa njenim mužem. „Džolin, preklinjem te, ne otimaj mi mog muškarca“, moli je ona. Parton je rekla da je njenom mužu, koji je bio slavan po povučenosti, bilo pomalo neprijatno zbog te pesme.

Ali to nije bilo ništa ozbiljno, samo stalna šala među njima: „Rekla sam mu: 'Provodiš previše vremena u toj banci, ne verujem da imamo baš toliko para.'“ Pesmu su obradili mnogi muzičari, među njima The White Stripes, Majli Sajrus i Bijonse, koja je promenila tekst u mnogo zlokobnije: „Upozoravam te, ne opsedaj mog čoveka.“ U godinama koje su usledile, uspeh Doli Parton samo je rastao, sa još više hitova, nominacija i nagrada - osvojila je prvu nagradu Gremi 1978. godine za „Here You Come Again“.

Bila je to pesma koju je Doli Parton napisala kao noseću za film iz 1980. godine „Od 9 do 5“ (9 to 5), koji ju je lansirao u pravu pravcatu zvezdu. Glumica Džejn Fonda, koja je bila producentkinja i glumila u filmu o diskriminaciji žena na radnom mestu, sklopila je pogodbu sa Parton - glumiće u filmu ako bude mogla i da napiše glavnu temu za njega.

Shvativši da kliktanje njenih noktiju zvuči kao pisaća mašina, napisala je „Od 9 do 5“ dok je čekala njen red na snimanju. Fonda je izjavila kako je odmah shvatila da to nije samo noseća pesma filma - ona je i himna. Film je ostvario veliki uspeh na blagajnama, a pesma je osvojila nekoliko nagrada, među njima i Zlatni globus.

Doli Parton je bila uspešna i umešna poslovna žena, a 2022. godine ju je Forbes naveo kao jednu od najbogatijih samoostvarenih Amerikanki. „Izgledam kao žena, ali razmišljam kao muškarac. Radila sam poslove sa muškarcima koji su mislili da sam neozbiljna kao što izgledam. Kada su shvatili da nije tako, već sam pokupila novac i otišla“, izjavila je jednom.

Njen fizički izgled - kostimi, perike, dugi lakirani nokti i visoke potpetice - bile su samo fasada stereotipne „glupe plavuše“. Ali oduvek je govorila kako je znala da nije glupa, a „znala sam i da nisam plavuša“. Bila je vlasnica vlastite diskografske kuće Doli Rekords i suvlasnica Dolivud kompanije, koja upravlja koncertnim salama, tematskim zabavnim parkom, akvaparkom i odmaralištem.

Otvorila je 1986. godine zabavni park Dolivud (Dollywood) u podnožju njenih voljenih planina Smouki. Pored tobogana smrti, bio je to i dom najvećeg svetskog utočišta za beloglave orlove nesposobnih za život u divljini. Njen rad sa rehabilitacijom i uzgojem doneo joj je brojne nagrade, a 2007. godine, beloglavi orao je bio uklonjen sa liste ugroženih vrsta.

Uprkos bogatstvu i uspehu, Parton je ostala skromna i podržavala je zajednice u kojima je odrasla. Inspirisana ocem koji nije umeo ni da čita ni da piše, 1999. godine je osnovala Biblioteku mašte, koja je poklanjala besplatne knjige deci u Tenesiju. U međuvremenu se proširila na Australiju, Ujedinjeno Kraljevstvo, Irsku i Kanadu, šaljući svake godine milione besplatnih knjiga.

Njena neprofitna organizacija Fondacija Dolivud finansirala je školarine, bolnice i donirala hranu žrtvama poplava i požara. Kada je 2020. godine svet zahvatila pandemija kovida-19, Parton je poklonila milion dolara Medicinskom centru Univerziteta Vanderbilt, što je pomoglo finansiranje vakcine firme Moderne. Poznijih godina, Parton je morala da odlaže ili otkazuje više nastupa zbog lečenja.

U maju 2026. godine, odložila je predstojeći rezidencijalni nastup u Las Vegasu zbog lečenja kamena u bubregu, rekavši da će joj biti potrebno neko vreme da se oporavi i bude „spremna za nastupe na sceni“.