Opozicija u Srbiji i njen odnos prema susjednim zemljama

U spoljnoj politici opozicija ne ističe nikakvu alternativu prema nacionalističkom odnosu SNS prema Crnoj Gori, prema BiH, prema Hrvatskoj i prema Kosmetu. Nijedna opoziciona partija nije uspostavila vidljive partnerske odnose sa partijama u ovim zemljama. A Vučić ih bar sa nekima ima. On se sastaje sa Ramom i bugarskim političarima. On se sastaje i sa mađarskim i rumunskim političarima – sa svim zemljama u okruženju.

On, naravno, obmanjuje Evropsku uniju da u njoj želi da vidi Srbiju, jer Srbija sa njim neće ući u Brisel makar Vučić živeo i sto godina - ali opozicija ne nudi nikakvu novu i snažnu pregovaračku poziciju Beograda. Ona nije u stanju da se poveže ni sa Pupovcem u Zagrebu, ne može da se poveže ni sa crnogorskim demokratskim i independističkim strujama, i ona ne može da shvati realnost nezavisnosti Kosmeta. Ona je u srcu velikosrpska, a ako nije, onda nema upadljivog značaja.

Civilizacija? To je suviše krupna reč još od kada ju je izmislio grof Mirabo za oplemenjivanje zajednice gradskim životom. Sada, kada posmatramo političku koreografiju u Srbiji i njene tužne replike u Crnoj Gori njenih epigona, onda želimo da se zapitamo ko bolje opravdava misao da je „smisao“ kulture i „civilizacije“ besmislen, a ko kaže da nije?

Jer, ako je smisao ovih reči da se od zverskog čoveka odvoji jedan deo njegovog bića u pripitomljenu, domaću životinju, onda se tim pojmovima opiru sredstva pripitomljavanja – mačevi, krv, mučenja, revolucije, razbojništva, laganja, propaganda jedine istine, religija, otimanja i osramoćivanja. Kako se humanost postiže nehumanim putevima? Možemo li zamisliti da se „Pitanje Srbije“ može drugačije razrešiti osim silom? Da li je sudbina Srbije da padne pod međunarodni protektorat i spasi Balkan? Ide ona već dugo ka tome.

Antagonizam A ako se civilizacija postiže i „necivilizovanim“ sredstvima, grozotama sile i duha – kako ona može postojati? Nije li to antagonizam cilja i sredstva? A ako civilizacija uprkos tome može da teče, onda ni mač nije necivilizovano sredstvo, zar ne? I ko je toliko ubeđen da je mir isto što i „kultura“ - već samim tim što je mir sa odvratno saživljenom pognutom glavom pred nepravdom navodno civilizacija? Ko želi da bude ovca? Samo hrišćanin to hoće – a zar se Jovan Bogoslov tome ipak nije usprotivio kada je video da je Isus iz sopstvenih usta isukao mač, oštar sa obe strane?

Isus nije bio ovca, bio je glumac svih uloga. Uglavnom neuspešan. Hrišćanstvo je izgradila Crkva, Isus malo. On je izmišljavan, i sve do danas mu Crkva umnožava atribute. Zamislimo da hodamo u vrtu sa nepismenim a stostruko rečitim Sokratom i mučimo se sa pitanjem kako se zlo može zbaciti zlom? Nikako ili svakako. Sve tu zavisi od definicija etičke sadržine.

I sada je dosta „praznoslovlja“. Mač nije zao ako ga na tiranina podigne narod. Nemoguća hipoteza: Zbaciti Vučića i patrijarha. Mi se uopšte hipotetički ne kolebamo kada mislimo da je Vučića u Srbiji moguće ukloniti sa vlasti svim sredstvima. Mi ne podržavamo „sva sredstva“. Ne podržavamo destrukciju. Dijalog je najbolji put. No, nema u njoj poziva da se na Pakao krene Paklom. Nema u njoj ni urbane gerile. A Pakla u Srbiji ima.

Kako? Tako što se beogradski režim služi svim sredstvima iz repertoara Antihrista. I to vrlo spretno, i upadljivo nadmoćno u odnosu na rivale. Ovaj režim je destrukcija zgrade države Srbije do poslednje sastavne cigle morala, pravde, poverenja, zakona, istine, poštovanja, slobode i sreće. Svim ovim rečima je Beograd dao nepripitomljeni smisao.

Vučić i patrijarh su nepripitomljeni „civilizanti“, falsifikanti Isusa. Koju vrstu slasnog obeštećenja u Raju može patrijarh da ponudi narodu za pretrpljene muke od beogradske vlade i njenih lažnih anđela? Nismo ga tu čuli, ali smo čuli kako potkazuje revolucionare u Moskvi. Tamo mu je ispovedaonica. Nije li on dezerter od srpskog patriotizma? Vešt je. Prešao je na „tihovanje“ čim je uočio da ga neke vladike napuštaju, da ga demonstranti napadaju i da se monarhu ljulja presto.

Pošto više nije jak kao ranije, on opravdava ćutnju na isti način kao i insekti koji se u slučaju opasnosti prave mrtvi. To je „razboritost najnižeg reda“ – kaže Niče 1887. godine. Uostalom, Crkva nije nikada ni bila vođa naroda, on ju je uvek teglio za sobom kao korisnog parazita.

Zar papa Lav Trinaesti nije priznao kapitalizam i privatnu svojinu kao novo „prirodno stanje“ ljudi tek 1891. godine u Rerum Novarumu? Zato je Crkva i ravnodušna, sigurna je za budućnost, narod je se nikada neće odreći. Ona svoju kukavičku ćutnju tumači kao autonomnu slobodu. Ona jedino Bogu daje mandat za prividnu osvetu i tako sebi osigurava imunitet na Zemlji, i u Srbiji i u Crnoj Gori.

Uspešno je uverila bogomoljce da je njena odgovornost na Zemlji neutvrdiva. Možda i nije nevina, ali to ne sme niko da joj kaže. Vraga. Crna sreća režima. Cilj beogradskog režima je lična sreća samog vladara i njegovo uživanje u manipulativnoj sadističkoj moći. Taj mir je zlo. Taj mir je pobeda bolesti duha.

Beogradska sportska „Arena“ je za ohrabrenje Vlade Srbije ugostila 21. marta, 2026. godine doterano krdo ukroćenog i zaplašenog ljudstva da im artista sa božijeg uzvišenja štapom saopšti za koga da glasaju na 10 opštinskih izbora 29. marta 2026. godine. Nije nosio pastirsku šubaru na glavi, već je lepom kravatom i stilizovanim odelom kazao kako da mu cirkuski primerci u publici muču.

On je i imitator opozicije – uopšte se toga ni ne libi da pokaže, jer i kada nema svoje ideje, on vojvodski povede motocikle kao lažnu konjicu koju je video kod studenata. On je plagijator sinkretističke vrste. Pravo na silu. Mi dižemo zastavu pobune na pijedestal ljudskog „prirodnog“ prava. Revolucija je čin vrhovne socijalne transformacije. To je najteža transformacija pripremana prethodnim mukama, krvlju i slavom novih protagonista.

Ko kaže da narod nema prava da uhapsi odmetnutu policiju? Ko kaže da postoji nedodirljiva svetost „službenog lica“? Ko piše zakon, narod ili ministar policije? Ako vlada vlada nezakonitom silom i samoljubivom odbranom svojih interesa, onda svako ima prava da joj se silom odupre. Sa istom silinom. To vodi novim žrtvama. Tada je ministar policije izdajnik naroda.

Kako samo bedno zvuči opravdanje policije za pretvaranje demonstranata u invalide – zato što nisu na papiru u policijskoj prijavnici objavili svoj nastup nezadovoljstva! Pravno kanalisanje javne političke ekspresije ne sme biti jače od slobode ekspresije. Čin u korist novog cilja je iznad zakona, ne svaki. Granicu čini moral. Kada bi se ljudi pridržavali zakona tirana, onda tiranin nikada ne bi završio u istoriji atentata.

Kantova predrasuda. Otuda je ovde nužno jedno razjašnjenje. Nama Kantova predrasuda o čoveku „po sebi“ ništa ne znači. Kako on povezuje čoveka iz pećina sa čovekom sa berze? Njima ni kognitivne sposobnosti nisu iste uprkos datim istim čulima. Ne znači nam ništa ni njegov sud a priori kao kategorički liberalni imperativ. Sve je to poznato u kineskoj filozofiji davno pre njega i on nije ništa zauvek rešio.

I odavno znamo da mi ne otkrivamo nikakva skrivena zakopana ponašanja u nama koja su nam spolja uneta organskom prirodom i bogovima. Mi nismo roboti. Mi autonomno stvaramo svoje zakone, čak i protiv Boga, koga Kant ne poništava. Ne znači nam ništa ni zloslutno pozivanje ministara pravde na primenu pravnih stega diktatorovih zakona koji mu služe za teror naroda.

Kant nije opisao večnog čoveka niti je uspeo da pobegne od metafizičke boljke konačnih pojmova slobode, sreće, časti i smisla života. Ali, njegovom čoveku „za sebe“ i te kako možemo dati svoj smisao – jer je to pravi čovek, večno drugačiji u hiljadu drugačijih epoha i dnevnih biografija. Taj čovek je epsko novo otkriće, i iskače sa neprepoznatljivom tajnovitošću u raznim zemljama, i silan je po sposobnostima.

To je naš čovek. To je drugi čovek u svakoj epohi na koga je čekala prethodna generacija heroja. A taj čovek nije nikada bio Isus, niti će on doći, niti su to samoljubivi cezari do Vučića. I takvog novog čoveka sada čekaju i Crnogorci mučeći se sa parlamentom potkupljenih i oslepelih navigatora.

Što je čovjek. Čovek je zbir svih istorija i novih snova – zajedno sa hiljadu različitih tumačenja. Nema modela „stvarnog“ čoveka niti večnog opšteg cilja. Čak ni sreća to ne može biti ma kako ova reč zavodljivo zvučala. Ono što ima – to su samo interpretacije čoveka koje se u političkim odnosima nameću jedne drugima.

Uopšte nije nužna ni pojmovna dekonstrukcija jezika Žaka Deridaa da bismo opisali da ionako svaka naša reč može imati novo značenje s obzirom na promenjenu stvarnost. Lingvističko čišćenje jezika nije preduslov nove civilizacije ne zato što ono ne postoji, već zato što ono postoji svakog dana, ali ne kao monopolski zadatak filologa ili novog programa filozofa.

Nema novog života bez novog jezika koji ga objašnjava. U tom smislu je i Derida u pravu, jezik je burna narodna reka gde je revolucija pojmova uslov revolucije života. No, to je nama banalno da izreknemo, to je poznato i bez Deride. Ipak, oprez! Iako se suprotstavljamo bilo kakvom konačnom modelu čoveka, ipak smo se odvažili da mu pripišemo atribut slobode.

Gdje je Vučić nenadmašan. Predsednik Vučić je nenadmašna energija. Nikada – bar je nama to nepoznato – nije Evropa videla političara koji svakog dana, bez dana odmora i godišnjeg odmora, govori na televiziji i mitinguje. Neumorno govori bilo u zemlji, bilo u inostranstvu. On zamenjuje usta svih članova svoje partije i birača. Ko hoće protiv njega – mora mu se suprotstaviti istom silinom. Nema opozicionara Vučićeve energetske klase danas u Beogradu.

Jedina energija koja se do sada izjednačila sa njegovom je bila prošle godine u vreme studentske pobune koja je gotovo dovela do rasula u Vladi. Međutim, kod Vučića ta energija nije uprkos strahu pala, kao što nije padala ni u proteklih 12 godina od kada je nastupio kao predsednik Vlade Srbije. Takav tempo je psihički neizdrživ za svakoga osim za njega. Taj tempo je pao i kod studenata. Taj tempo.