Izvinite, ali ljubav prema otažbini!

Za Srbe u Crnoj Gori – veoma važno, principijelno i korisno razlikovanje. Država – to uopšte nije isto što i otažbina! Otažbina je kategorija višeg i kompleksnijeg nivoa, fenomen integralan, duhovni, metafizički, a država je rutinska konstrukcija koja nastaje i nestaje u određenim istorijskim periodima.

(Čak i potpisnik ovih redova stigao je da poživi u četiri takve administrativne konstrukcije!) Državi, naravno, pripada disciplina – uredno ispunjavanje građanskih obaveza. Ali ljubav – ona pripada otažbini. Sećanje na pretke, bezgranična odanost, vernost, najdublje emocije – sve to pripada otažbini, dok je u odnosu prema državi osnovni parametar služba, služenje.

A patriotizam, na koji nas ovdašnji histerični agenti i činovnici svakodnevno upućuju, pre i više od svega jeste – ljubav. Aleksandar Sergejevič, recimo, peva o ljubavi prema otažbinskim grobovima. Oni su, kaže, naša životvorna svetinja. Zemlja bi bez njih bila mrtva, bezdušna, kao oltar bez božanstva, kao besplodna pustinja.

Njegoš to isto kaže povodom heroja topolskoga, besmrtnoga, kome „sve prepreke na put bjehu“ ali koji „k cilju dospe velikome“. Kako? Pa evo kako: „diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, iz mrtvih Srba dozva, dunu život srpskoj duši“.

Veza između otažbine i države nije uvek samoobjašnjavajuća i neprekidna. Postoje, naravno, slučajevi kad određeni istorijski subjekt posjeduje državnost, kakvu-takvu, i pritom ne nastoji da sebe razdvaja od otažbine, kad uprkos svemu kako-tako ispunjava njenu zavjetnu suštinu (to je, recimo, ruski slučaj, pa i američki).

Postoje, međutim, i slučajevi kad su vera, kultura, jezik, duša i srce zemlje – kad je sve ono što se odnosi na otažbinu jedno, a država, kao da je doletela iz pustog, ledenog kosmosa, nešto sasvim drugo. Čovek pripada jednoj otažbini, a živi u drugoj državi, koja mu administrativno ukida prošlost, ograničava duhovne horizonte i nikakve starinske zavjete ne priznaje.

Država, dakle, stupa u otvoreni konflikt sa otažbinom. Tako nastaju polusektanske državne tvorevine, odvojene od organske veze sa zemljom, verom, kulturom i jezikom. I gle, jedna baš takva od nas zahteva ne samo službu, nego i ljubav.

Što bi rekao lovćenski tajnovidac: Beži, grdna kletvo, s roda – zavjet Srbi ispuniše...