Kosovo i Metohija: Zemlja natopljena najsvetijom krvlju

Mnogi datumi u bližoj i daljoj istoriji Srba podsećaju na pogrome, progonstva, masovna ubistva, rušenje i paljenje srpskih svetinja. Teško je pronaći ijedan dan u godini koji nije obeležen prolivenom srpskom krvlju i ruševinama. Ako je igde ta zemlja, naša crnica, natopljena najsvetijom krvlju, onda je to na Kosovu i Metohiji.

Kosovo i Metohija nisu samo deo starih srpskih država, niti samo svetilište sa oko 1330 manastira, crkava i crkvišta, od kojih su neki među najstarijima kod Srba. To je genetski kod koji je vekovima odjekivao pozdravom: 'Dgodine u Prizrenu'. Mnoge su nam stvari oduzimane, ali smo ih u krvi vraćali. Uvek su nam ih uzimali najveći i najjači, ali smo ih uvek pobeđivali.

Danas se ponovo govori da je Kosovo otuđeno. Kako je tuđe ako su morali da ga otmu? Ako su njihove crkve, gde im je vera pravoslavna? Ako su njihovi manastiri, gde su im groblja? Otima se i dalje, sada je na redu Univerzitet, jer je on temelj i tradicija koja im nedostaje. Izmislili su reč za uništenje – 'integracija obrazovanja' – ali sa kim da se integrišemo?

Na tom Univerzitetu su naši najbolji, oni su garancija nastavka srpske loze – kćeri i sinovi koji se Kosmeta nikada neće odreći. Apel je upućen, profesori su rekli svoje: integracija nije opcija. Pominje se i krvavi 17. mart 2004. godine, pogrom nad Srbima. Tadašnja sedmogodišnja devojčica Anđelka, jedini razred, pakuje svoj ranac. U taj ranac staje jedan foto-aparat i sećanje na dom, dvorište i voljene. Danas je ona profesor na Univerzitetu u Prištini. Kako tada, tako i danas žive deca sa Kosmeta, uvek sa jednim rancem – za 'ne daj Bože'.

...Dgodine u Prizrenu.