Najveće čudo: ujedinjenje Arapa sa Izraelom protiv Irana

Najveće čudo je ujedinjenje Arapa sa Izraelom protiv Irana

Dinastički izbor Hamneijevog sina Modžtabe po pučističkoj naredbi Islamske republikanske revolucionarne garde čak grubo ugrožava i same imame u državnom vođstvu. Njihova teokratija se urušila u militarističku diktaturu verskih fanatika. Popovi ne gube sada samo rat protiv Arapa, Amerikanaca, Izraelaca i Evropljana, već gube rat i iznutra, od najmanje očekivanih protivnika - sada ih i njihovi učenici smenjuju sa vlasti. Modžtaba Hamnei uopšte nije samo običan klerik. On je bio ratni vođa pazdaranskog Basidža, deo je vojne strukture Islamske republikanske garde – a posebno je vezan za velike inostrane vojno-finansijske operacije Garde i njene zasebne političke interese. Možda je on glavni blagajnik Garde. A Garda je prerasla od sluge ajatolaha u versko-političko-vojni konglomerat i sada je jača od svojih bivših profesora teologije. Ona je postala stvarni šef države Irana Dok mnogi među nama raspravljaju o „legalnosti“ američko-izraelskog rata sa Iranom, dotle se sve više pred nama odvija jedno čudo i nekoliko svetskih istorijskih promena. Najveće čudo je ujedinjenje Arapa sa Izraelom protiv Irana. A najveće drugo čudo je podrška Nju Delhija divizijskom nastupu Arapa prema Teheranu. Samo do pre sedam godina se govorilo da je „arapsko jedinstvo fatamorgana“. Tako je u junu 2019. godine prenosila katarska Al Džazira utiske nekih posmatrača sa sastanaka u saudijskoj Meki koje je sazvao kralj Salman bin Abdulaziz. U 48 sati su održana tri međunarodna skupa: samit Organizacije islamske saradnje, sastanak Arapske lige i Veća za Zalivsku saradnju. Sva tri su pretrpela političku kalvariju. Saudijci su želeli da se postave kao novopristigle vođe u arapskoj zajednici. A svako je od njih otišao na svoju stranu. Nekako, kao da je tada prevladalo mišljenje da Saudijska Arabija ima moćnu vojsku za samostalne prekogranične operacije. Ima je, ali je Rijad hteo više od toga, a samo je dobio naknadnu osudu Teherana cele islamske organizacije zbog nastavljanja iranskih terorizama protiv saudijskih rafinerija nafte. I pre sedam godina se govorilo da Donald Tramp „fantazira“ kada očekuje formiranje arapskog NATO-a. Baš tako je govorio. Sada to ne izgleda ubedljivo beznadno. Zašto je sve ovo moguće? Eufemija jedinstva Tog meseca 2019. godine su islamske zemlje jedino stigle do tri stava koja izravno ne ugrožavaju njihove pojedinačne državne interese: osudile su izraelsko-američko priznavanje Jerusalima za glavni grad Izraela i objavile pravo arapskih Palestinaca da ne prihvate nijedno miroljubivo rešenje palestinskog pitanja koje im ne odgovara. Odobrile su rat. A kada je Hamas pod uticajem Irana krenuo u rat sa Izraelom 2024. godine, nisu mu pomogle ni čašom vode. Egipat nije hteo da primi ni izbeglice. To nije zato što zapadni jordanski deo dvodelne palestinske države nije hteo sukob – već zato što niko kod Arapa nije hteo Hamas. Po cenu pada Palestine. Nisu Arapi osudili ni beogradsko priznavanje Jerusalima iako su prethodno pozvali sve zemlje sveta da kazne one zemlje koje budu priznale Jerusalim . I Vučić je upravo sa Emiratima ulazio u investicione projekte u Srbiji, sve do danas. Sećate se kakvim se bezakonjem u Beogradu izgradio „Beograd na vodi“ navodno emiratskim novcem? Ko je protiv arapskog jedinstva Te 2019. godine je Saudijska Arabija trpela drske terorističke naftne sabotaže iz Irana i njihovih čudnih šiitskih saveznika iz Jemena, plemenskih Huta. Htela je ujedinjeni arapski odgovor Teheranu. Gotovo da su Saudijci zagovarali NATO pod zastavom Muhameda – ali takav islamistički „NATO“ Tramp nije zamislio. Naravno, ni kod Huta to nije moglo. Njihov zaidski šiizam iz 8.veka je nastao oko spora ko je peti rašidunski kalif što nema veze sa sunitskim redosledom rašiduna posle četvrtog po redu. Četvrtog kalifu – Muhamedovog zeta Alija, prihvataju i suniti i šiiti. Međutim, peti je sporan i svi posle njega nadalje, i islamske teološke struje se oko njih do danas spore. No, politički značaj verskih razmirica sve više pada zbog dizanja uticaja realnih ekonomskih interesa i prosvetno-kulturnog internacionalizma islamskih zemalja. Nije sada bitno ko je veći muhamedanac već ko dobro popločava put u svetsku integraciju. Hute niko ne sledi. Oni su čak i protivnici iranskog šiizma dvanaestaša, jer odbacuju mahdijevski mit o okultaciji 12. maloletnog imama koji će se vratiti među ljude kao glasnik Apokalipse - slično drugom dolasku Hrista. I odbacuju i iranski kult o nepogrešivosti imama koji je snažno obnovio ajatolah Homeini u 20. veku . Ali zato neshvatljivo ludo mrze saudijski sunitski vahabizam i snagu dinastičke porodice Saud. A ako i u čemu strasno uživaju to je da izvikuju teheransku parolu: „Smrt Americi, smrt Izraelu“. Gotovo unisoni ulazak Arapa u rat protiv Irana je samo vojni dokaz njihovog odlučujućeg pristupanja zapadnoj evro-američkoj hemisferi. Izgleda da je jedino Irak oko toga vidljivo kolebljiv, i njegova šiitska većina u stanovništvu emotivno ne odobrava napad na Teheran. I besna je na američku intervenciju sa 48 državnih saveznika protiv Sadama Huseina 2003. godine. Potom su tamo krenuli građanski ratovi sve do 2010. godine. Ipak, tamo je i sunitski kontrateg veliki – u oko 40 odsto stanovništva, što tera Bagdad na samo retoričku brigu za Teheran, i ništa više. Zaokret Katara Šiitski Katar nije hteo 2019. godine ni da čuje za kažnjavanje verske braće u Iranu – svakako i zbog toga što ispod njihove obostrane morsko-peščane teritorije leži gotovo najveće svetsko more nafte i gasa. I na samitu iz 2019. godine u Meki nije nestala omraza u Kataru prema sankcijama koje su protiv njega 2017. godine objavile Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Jemen, Bahrein, Maldivi i Egipat zbog katarske podrške terorizmu Al Kaide i Islamske države. I do juče je Izrael tukao Hamasove prvake koji su dobili politički i komandni azil u Dohi. Sankcije Kataru su tek 2021. godine ukinute milošću Saudijaca preko čije teritorije je do tada Katar imao jedinu suvozemnu vezu sa svetom. Vazduh i more za Dohu su bili blokirani. I zbog toga sada Katar prihvata političke konsekvence zavisnosti od Rijada. Iako je njegova do juče pristrasna antiizraelska propaganda Al Džazire bila neumorna, sada je utihnula braneći prosvećeni monarhizam svog i svih šeikata. To će se još i pojačavati zbog iranskog zatvaranja brodskog izvoza nafte kroz Ormuski tesnac širok 50 kilometara. Ta blokada će terati Katar da bar deo svoje nafte izvozi preko saudijskog kopnenog naftovoda od 1.200 kilometara na Crveno more odakle nafta može otići kroz Suec ka Evropi ili na dole, na svoje staro tržište u Kini, Japanu i Indiji. Sada je cena iznajmljivanja tankera za rizični prolaz kroz Ormuski tesnac skočila sa oko 290.000 dolara dnevno za jednokratni put do Kine na 400.000 dolara za dan plovidbe (cena na 3. mart, 2026). Ali, mnoge osiguravajuće kuće odbijaju ratno osiguranje tankera kroz Ormuz i zaustavljaju transport nafte. A one koje ratno osiguranje ipak odobravaju dižu premiju na nebo. Tu premiju je odlučila da ne plaća najveća teretna brodska kompanija na svetu MAERSK, što vodi ka padu obima svetske potrošnje nafte i dizanju njene berzanske cene. Sada je blizu cene iz prvih dana ruskog napada na Ukrajinu 2022. godine. Bahrein, Emirati i Oman Ni ostrvski Bahrein, koji vodi sunitska aristokratska manjina u Manami (grad je veći od Crne Gore za najmanje 100.000 stanovnika) nasuprot šiitskoj većini u stanovništvu nije 2019. godine hteo da se rve sa Iranom. Koji pravac je potom Bahrein odabrao dovoljno pokazuje to što je na njegovoj obali od 1995. godine glavna luka američke ratne Pete flote. I Bahrein je odavno veliki naftni pumpadžija i cenjeni svetski bankarsko-finansijski centar koji ortodoksnim „koranskim“ pravilima poslovanja ne daje mnogo na značaju. Vekovno se odvojio od islamista. I kako je mostovima vezan za saudijski kontinent – on i nema kud, i pridružio se opštoj arapskoj navali na Teheran. Oman možda ima najlepše ime na svetu za svoj glavni grad – Muskat. Nažalost, na muci je. Oman zajedno sa Ujedinjenim Atrapskim Emiratima kontroliše Ormuski tesnac u Persijskom zalivu. Emirati su još bliži Iranu od Omana na zapadnoj obali Persijskog zaliva. Teritorijalne vode Emirata i Omana sa Iranom se dodiruju jer dele tesnac od 50 kilometara na dva dela od po 25 kilometara. Tih 25 kilometara su po međunarodnom pravu uobičajene teritorijalne vode države na moru. Ako Iran bude gađao tankere u vodama Emirata i Omana, onda ih on uvlači u sukob sa sobom. A Emirati i Muskat vuku rentu od prolaska brodova kroz svoje vode i ona im je zlatna. Šta da rade ? Odgovorili su - i stali su uz druge Arape. Da se podsetimo, Emirati su gusarskog porekla i izdržavali su se od pljačke britanskih trgovačkih brodova tokom 18/19. veka sve dok ih London nije savladao i naterao devet šeikata da priznaju britanski vojni suverenitet nad njima i obavezao se na njihovu odbranu. To je teklo sve do 1971. godine kada su Britanci šeikatima priznali nezavisnost i od njih sedam od devet stvorili Ujedinjene Arapske Emirate. To su odbili Bahrein i Katar, dok su se dve glavne bivše piraterije Abu Dabi i Dubai dogovorile da u Emiratima podele dužnosti – tako da Abu Dabi daje predsednika države a Dubai predsednika vlade. Tako je to od 1979. godine do danas. I ceo Ujedinjeni Emirat je odmah krenuo na britanizaciju i amerikanizaciju svojih naroda. Domorodačkih Arapa je u tamošnjem stanovništvu samo 25 odsto, a ostalo je strana radna snaga bez državljanstva. Tamo je i vrlo mirno, nema sindikata i nema političkih organizacija stranaca koji su etnička većina . Čudno, a možda lepo. Što Iran ne trpi Iran prosvetno-kulturnu evropeizaciju Emirata i njihov svetski prodor na savremena tržišta finansija i usluga ne trpi. On, kao da hoće da bude dominator Arapima onako kao što je to bio za vreme slavne dinastije Abasida od 8. do 13. veka. Ajatolasi su osnovali teokratsku verziju islamske republike – i protiv su monarhizma brojnih islamskih država među Arapima, ali je njihov republikanizam vezan samo za kolektivno pravo svešte