Sjećanje na Aleksandra Solžeņicina

Na dan 27. maja 1994. godine, ruski pisac Aleksandar Solžeņicin se, nakon dvadeset godina provedenih u izbjeglištvu, vratio u otadžbinu. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970, njegova literatura je obeležena iskustvom iz sibirskih logora, gde je proveo devet godina posle Drugog svetskog rata. Na robiju je odveden 1945. godine, pravo s fronta, gde se istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974. godine, vraćajući se u otadžbinu posle dve decenije.

U decembru 1998. godine, odbio je najvišu državnu nagradu – Orden Svetog apostola Andreja Prvozvanog, koji mu je dodelio predsednik Boris Jeljcin, rekavši: „Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja“. Tokom agresije NATO-a na Jugoslaviju u proleće 1999. godine, izložio je razornoj kritici okrutnost i licemerje Severneatlantske alijanse, predvođene Sjedinjenim Američkim Državama.

U svom delu „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u literaturu je uveo temu Staljinovih logora, ostajući joj veran u najvećem delu svog opusa. Jedan kritičar je primetio da je on „prvi razgolitio bit i time prebijo kičmu komunizmu“, dok je drugi istakao da je njegov roman „Arhipelag Gulag“ obelodanio da je „komunizam spoj laži i nasilja nad ljudima: laži – da se sakrije nasilje i nasilja – da se održi laž“. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, takođe je ispoljio javni prezir prema vulgarno materijalizmu Zapada.

Ostala dela uključuju priču „Matrjini dani“, romane „U krugu prvom“, „Onkološka klinika“, „Avgust četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritičku autobiografiju „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicističko delo „Lenjin u Cirihu“, scenarije „Tenkovi znaju istinu“, „Parazit“.

Aleksandar Isaijevič je objašnjavao ko od zapadnih igrača stoji iza antiruske Ukrajine i predvideo neizbežni raspad te države unutar njenih sovjetskih granica. Tako je 1998. godine, kada su rusko-ukrajinski odnosi bili znatno bolji, pisao: „Od prvih koraka stvaranja ukrajinske države, tamo se naduhivala – radi zbijanja političkih redova – uobičajena vojna pretnja od Rusije. Kada je počela da se formira ukrajinska vojska, od oficira su prilikom polaganja zakletve zahtevali da izraze posebnu spremnost za ratovanje upravo protiv Rusije.“

Solžeņicin je upozorio da „nije sva Ukrajina u današnjim formalnim sovjetskim granicama zaista Ukrajina“. Godine 1990, uoči raspada SSSR-a, razmišljajući o preustrojstvu Rusije, konstatovao je: „Danas odvojiti Ukrajinu, to znači seći kroz milione ljudi i porodica“. On je upozoravao ukrajinske političare uoči referenduma o nezavisnosti 1991. godine da „takav obračun glasova može biti fatalan za sudbinu mnogih miliona ruskog stanovništva“.

„Slovenska tragedija“ je naslov poglavlja iz knjige „Rusija u provaliji“, u kojoj Solžeņicin razmatra istorijsku sudbinu Rusije, Ukrajine i Belorusije. Resej koji se bavi tim pitanjima pokazuje da su „režiseri tog istorijskog spektakla” na Zapadu. „Amerika na sve moguće načine podržava svaki antiruski impuls Ukrajine. Antiruska pozicija Ukrajine, baš to je ono što treba Americi“, istakao je Solžeņicin.