Rajli Kio i Hari Meling: U slabosti je snaga

Muškarci osjećaju potrebu da budu moćni, a sve se vrti oko toga da ne smiju da pokažu da mogu da budu i slabi. Odatle roza i ljubičasta boja u koloritu našeg filma. Ruski režiser Kantemir Balagov od početka Putinove invazije na Ukrajinu boravi i radi u Los Anđelesu, a Kan mu, kao po običaju, i dalje služi kao odskočna daska za lansiranje dugometražnih igranih filmova.

Godine 2017. prvijenac „Closeness“ donio mu je nagradu filmskih kritičara („Fipresci“) u takmičarskom programu „Un Certain Regard“; dvije godine kasnije drugi žiri „Fiprescija“ takođe mu je uručio ovo priznanje za dramu „Beanpole“, a zvanični žiri kojim je predsjedavala Nadine Labaki proglasio ga je najboljim režiserom. Ove godine njegova drama „Butterfly Jam“ („Džem od leptira“) otvorila je prestižni kanski takmičarski program „Quinzaine des Realisateurs“.

Ponešen ovakvim uvodom čovjek bi se lako zaletio sa zaključkom „treća sreća“, ali ova priča o porodici iz Kabardino-Balkarske Republike, koja živi u Nju Džerziju i potresa je velika tragedija, ipak je problematično ostvarenje režisera koji vuče korijene iz malo poznate republike Ruske Federacije. Iako se ne može nazvati lošim filmom, „Butterfly Jam“ je manje egzotična poslastica, a više užeglo slatko od višanja, što je vjerovatno efekat nastao zbog prerade scenarija.

Naime, prvobitna zamisao bila je da se radnja smjesti u režiserovu postojbinu, ali film tamo nije mogao da bude snimljen zbog rata i činjenice da je Balagov morao da napusti zemlju. Tako je i narativ morao da dobije drugačiji ram, pa je premješten u jedinu sredinu u Sjedinjenim Državama u kojoj postoji veća kabardino-balkarska zajednica – u Nju Džerzi. Radnja je fokusirana na oca Azika (Bari Kiogan), sina Temira (Talha Akdogan) i sestru, tj. tetku Zaliju (Rajli Kio) koja drži „polupani“ restorančić lokalne kuhinje njene postojbine, jedva održavajući mali porodični biznis iznad vode.

Azik je stalno u pratnji najboljeg prijatelja Marata (Hari Meling), neozbiljnog tipa koji stalno, baš u stilu braće Troter iz „Mućki“, pokušava da smisli cake da natakne brzu lovu. Dok se odrasli muškarci ponašaju kao djeca, Azikov sin Temir ogromnu energiju i sve što ima ulaže u profesionalno rvanje i osvajanje medalja na takmičenjima. „Butterfly Jam“ podigao je prašinu i prije premijere u Kanu, što zbog režiserove reputacije, što zbog vrućeg kastinga njegovog prvog filma na engleskom jeziku.

Rajli Kio i Bari Kiogan, pritom, nijesu samo glumačke zvijezde, nego su potpisani i kao izvršni producenti. Među imenima producenata nalaze se i braća Darden, o čijoj je reputaciji – u Kanu ili van njega – suvišno govoriti. Dobili smo ekskluzivnu priliku da porazgovaramo s glumačkim zvijezdama filma neposredno nakon svjetske premijere. Na terasi Hotela Mariot našli smo se, pak, s Kio, Melingom i Akdoganom. Irski superstar Kiogan, s kojim nam je intervju takođe bio potvrđen, morao je, nažalost, da iznenada napusti Kan.

OBJEKTIV: Da li ste bili upoznati s postojanjem kabardino-balkarske zajednice prije snimanja filma? KIO: Uletjela sam u tu priču tako što sam pogledala sve moguće video klipove i filmove koje je Kantemir poslao Bariju i meni, a takođe i čitajući pregršt informacija koje je sakupio. Ipak je u pitanju baš mala zajednica o kojoj ne možete da pronađete mnogo podataka ako se sami upustite u istraživanje. Znači, poslao bi nam štivo za čitanje i naslove za gledanje, ali takođe i filmove čiji su ga protagonisti inspirisali da osmisli glavne junake. Bili smo preplavljeni referencama, uključujući i Jutjub klipove Čerkeza koji plešu.

MORAO je da nas zaspe svim raspoloživim sredstvima s obzirom na to da nam je bilo vrlo teško da pojmimo kulturu o kojoj postoji vrlo malo zapisa na internetu. Smiješno je sada vraćati se na pripreme za snimanje - razgovori s novinarima obično dođu mnogo kasnije, pa koliko god da se trudim ne mogu tačno da se sjetim svih domaćih zadataka koje nam je Kantemir dao. Nego, znam da nam je stalno slao filmove, video-zapise, slike. Stvari za gledanje. Zaista mnogo toga.

MELING: Ista stvar. Sjećam se da je čerkeska zajednica iz Nju Džerzija imala kanal na Jutjubu i da sam stalno provjeravao stvari koje kače na njega. Kantemir mi je takođe sugerisao da pogledam dva filma da bih što bolje shvatio šta očekuje: „Foxcatcher“ (2014) Beneta Milera i Skorsezeov „Mean Streets“ (1973).

OBJEKTIV: Gospodine Meling, koliko ste znali o Kantemiru Balagovu prije nego što ste prihvatili projekat? Da li ste bili iznenađeni kada Vam je ponudio ulogu u „Butterfly Jam“? MELING: Sasvim slučajno, te neposredno prije nego što mi je poslao scenario, pogledao sam „Beanpole“. Stoga, čim mi je agent rekao da Balagov želi da me ima u novom filmu, rekao sam mu: „Nije mi potrebna nijedna druga informacija.“ Mislim da je „Beanpole“ izvanredan film. Njegov prvijenac „Closeness“ takođe je maestralan. Čim sam počeo da čitam scenario znao sam da će i „Butterfly Jam“ biti jedinstven i specijalan. Raditi s Balagovim bilo je baš to - za mene jedinstveno i vrlo specijalno iskustvo. Tako da se može reći da sam imao dobru ideju o tome ko je Balagov prije nego što sam prihvatio ulogu.

OBJEKTIV: Rajli, kako biste opisali odnos između Vaše Zalije i njenog brata Azika kojeg u filmu igra Kiogan? KIO: Kao živopisan i naelektrisan.

OBJEKTIV: A Vi, Hari? Kakvi su Marat i Azik? O kakvom je muškom prijateljstvu riječ? MELING: Ah, taj Marat… Dobio sam zadatak da tumačim lika koji se osjeća ekstremno nelagodno u sopstvenoj koži i kojem su Aziz, njegova ljubav i afirmacija – nasušno potrebni. Čitajući scenario, imao sam osjećaj da sve što Marat radi i te kako ima veze s Azizom. Razvija takmičarski duh jer želi da pokaže koliko je divan prema njemu, ali tu postoji i nježnost s obzirom na to da je, na neki način, takođe zaljubljen u njega.

Bilo mi je fascinantno da igram nekoga ko se uopšte ne osjeća komotno u svojoj koži i ko se bori da pronađe ljubav i odabranu porodicu, tj. zajednicu s kojom nije u direktnom krvnom srodstvu, ali s kojom ima specijalnu konekciju. Zbog toga sam i odlučio da Murata igram kao tipa koji se pojavi u tvom domu nenajavljen i otvori tvoj frižider bez ikakvog pitanja. I koji je uvijek tu jer mu je to dozvoljeno zbog dobrote i povjerenja.

OBJEKTIV: Jedna od ključnih tema filma je maskulinitet, a ujedno se govori i o ranjivosti muškaraca. Mislite li da su nježnost i krhkost i dalje tabu kada je riječ o muškom svijetu? MELING: Da, definitivno. Pogledajte oko sebe, vidite kakav nas svijet okružuje. Muškarci osjećaju potrebu da budu moćni, a sve se vrti oko toga da ne smiju da pokažu da mogu da budu i slabi. Šta je slabost? Da li nam je dozvoljeno da budemo slabi? Čini mi se da Kantemir odlično istražuje ovu temu. Pritom, kolorit filma s rozim i ljubičastim tonovima prkosi našoj tipičnoj percepciji muževnosti. Ako mene pitate, „Butterfly Jam“ radi dobar posao pokazujući kako zapravo - u slabosti leži ogromna snaga.

Rajli Kio u filmu u kojem igra i Bari Kiogan. OBJEKTIV: Da li ste imali problema da savladate čerkeski jezik? KIO: I te kako, bio je to težak zadatak. Ipak je u pitanju vrlo unikatan jezik, pa mi je većina stvari koje bih izgovorila – zvučala totalno pogrešno. Bez obzira na taj osjećaj, savjetnik za jezik insistirao je na tome da smo svi uradili sve baš kako treba. Mi smo, pak, ostali neverne bebe.

MELING: Taj instruktor za jezik takođe ima malu ulogu u filmu, a bio nam je vrlo koristan. Znači, imali bismo scenu u kojoj se govorio čerkeski jezik i morali smo stalno da ponavljamo te ključne fraze; mnoge su nam ostale u glavama. Jezik je star i ima vrlo specifičan dijalekt, ali istovremeno je prelijep. Lično mislim da je velika čast izgovarati sve te riječi jer čerkeska zajednica nikada nije imala pravu priliku da se izrazi na velikom platnu, što je cijeli film i iskustvo snimanja ove priče i učinilo posebnim.

OBJEKTIV: Ko je bio zadužen za kuvanje? Znate i sami da to pitam zbog onih preukusnih „delana“, najvećeg hita u porodičnom restoranu u filmu… KIO: Art department, što je ludo. A bili su mnogo dobri.

MELING: Bili su vrlo ukusni. Jedna od ključnih tema filma – veza između krhkosti i maskuliniteta.

OBJEKTIV: Nego, Hari - ovo vam je druga godina zaredom u Kanu. Mora biti da imate dobrog agenta… MELING: Da. (smijeh) Oduvijek sam bio užasno loš taktičar. Znam da neki moji prijatelji kažu: „U redu, snimiću ovaj film jer, ako ga snimim, uslijediće to i to.“ Ja jednostavno ne mogu tako da funkcionišem. Iskreno, nemam pojma kako bih to uspio. Volim da radim sa režiserima za koje mislim da su sjajni, pa se tim jedino i vodim. Kantemir je jedan od njih, pa je činjenica da smo ovdje u Kanu - zaista divna.

OBJEKTIV: Rajli, jedna ste od izvršnih producentkinja filma… KIO: Kao što kažu: „Potrebno je selo da se napravi film“. Mnogo ljudi je pomoglo da se projekat finansira; takva je trenutno situacija s nezavisnim produkcijama. Ujedinili smo se da poguramo film.

OBJEKTIV: Vaša producentska kuća „Felix Culpa“ podržava mnogo televizijskih i filmskih projekata. KIO: Da. Imamo mnogo projekata i srećni smo što nam je pružena mogućnost da pravimo dobre stvari. Nekada koristim „Felix Culpa“ etiketu za sopstvene projekte, i to ne za one kojima igram. To mi je čak mnogo zabavnije jer se bavim isključivo jednim poslom. Volim tu stranu producentske karijere.

Nelagoda u sopstvenoj koži najinteresantnija kod Maratovog lika.

OBJEKTIV: Kakve utiske nosite o saradnji s Balagovim? Da li drži sve pod rigoroznom režiserskom kontrolom ili je otvoren za ideje i improvizacije? KIO: Od početka nas je puštao da dodajemo vlastite pečate. Znate, Kantemir je vrlo otvoren za interpretaciju, pa vam dopušta da predložite svoju verziju dok vam objašnjava priču koju pokušava da spakuje za publiku.

MELING: Što se duže bavim ovim poslom, sve više mislim da su najbolji režiseri upravo oni koji jesu rigorozni, ali vas konstantno pozivaju da osjetite srž uloge prema scenarističkim zahtjevima.