Rastko Petrović: Treba prvo umreti

Na današnji dan, 16. maja 1898. rođen je srpski pisac Rastko Petrović, jedan od najoriginalnijih i najznačajnijih srpskih pesnika posle Prvog svetskog rata. U ratu je sa srpskom vojskom prošao albanšku golgotu, posle čega je poslat u Francusku i u Parizu diplomirao prava.

Od 1923. godine bio je u diplomatskoj službi, radio je u Rimu, a potom u Vašingtonu, gde je preminuo 1949. Njegovi posmrtni ostaci su preneseni u otadžbinu 1986. godine. Pripadao je prvoj generaciji srpskih modernista i bio sinonim za temperamentnu i nekonvencionalnu literaturu.

Njegova knjiga pesama „Otkrovenje“ je najznačajnije delo srpske poezije između dva svetska rata. Pitao je i putopise sa putovanja u Africi i Americi, a o Prvom svetskom ratu napisao roman „Dan šesti“. Ostala dela uključuju roman „Burleska gospodina Peruna boga groma“, lirska proza „Ljudi govore“, putopis „Afrika“ i drama „Sibinjanke“.

Neko plače u meni: moj brat ili sestra; Od jutra do večeri njihov glas slušam. Ja sam jak kao most. Neko plače u meni. Jedan, dva, tri; jedan, dva, tri. Neko plače u meni ko sveštenik u crkvi. Mali Pera krade jabuke pa ipak dobro prolazi, Mali Steva je vrlo pošten a kažnjavaju ga jednako: Mali Steva plače i da bi se utešio hoće da tuži druga Peru; neko plače u meni. A Steva je opazio da i mali Pera već plače; Kako bi se sveteo rasp泪akanom čoveku. Jak sam eto kao most koji se ugiba pod teretima seoskim, pod žitom. Neko plače u meni, neko plače u meni, Neko plače u meni: biće da je sestra ili brat. Jednom sam rukom uzeo ručicu Perinu, drugom sam rukom uzeo ručicu Stevinu; Tako smo pošli put neba, daleko, hoj, hoj! Kad smo došli pred raj, zakucasmo na vratnice: Ljubki nas je bog dočekao isto tužan kao i mi. Kako smo se dugo cenjkali da nas pusti, setih se da smo zaboravili prvo umreti. Mali Steva je vrlo pošten a kažnjavaju ga jednako. Neko plače u meni ko horovi u crkvi, Ko anđeli pred bogom neko plače u meni: 'Ima mnogo mostova do raja!'