Uklete sestre Bronte: Emili, Šarlota, En

Na današnji dan, 21. aprila 1816, rođena je engleska spisateljica irskog porekla Šarlota Bronte, koja je se proslavila već prvim romanom 'Džejn Eir'. Sa mlađim sestrama Emili i Anom je napisala zbirku pesama. Ostala dela uključuju 'Vilet', 'Profesor' i 'Ema'.

Hovort, selo na severu Engleske u kojem su rođene i živele sestre Bronte, imalo je oko četiri hiljade stanovnika i u njemu nije bilo ni jedne obrazovane porodice. Oko sela su se nalazile močvare i požutelo žbunje, voda je bila nezdrava, a prosečni vek stanovništva kretao se oko 26 godina. Iznad Hovorta nalazila se crkva i groblje.

Poročica prečasnog Brontea sa suprugom Marijom, naselila se u Hovortu 1820. godine. Imali su šestoro male dece. Majka Marija umire od raka u trideset osmoj godini. U sivoj mračnoj kući ostalo je šestoro siročadi: pet bledunjavih devojčica: Elizabet, Marija, Šarlota, Emili, Ana, i sinčić Patrik, kasnije nazvan Brenvel po majčinom devojačkom prezimenu. Šarlota je rođena 21. aprila 1816. godine, Emili 1818. a En 1820. Njihov otac, prečasni Bronte, pozvao je svoju svastiku Elizabetu u Hovort kako bi se brinula o svojim sestričinama i sestriću.

Posle detinjstva sa tetkom pod nemilosrdnim očevim okom, četiri starije ćerke otac šalje u koledž u Kaun Bridžu, koji je namenjen deci siromašnih pastora. Sumorna i stroga ustanova predstavljala je za male sestre Bronte užasno iskustvo. Upravnik ove ustanove, prečasni Kraus Vilson, smatrao je da štićenice ovog doma moraju da se lišavaju svega, da budu bogobojazljive, da jedu neukusnu i siromašnu hranu, te da ne žele niti traže išta više od onoga što im se pruža.

Sve devojčice u koledžu, pa i male sestre Bronte, morale su da se kupaju ledenom vodom, da pešače nedeljom do crkve na službu tri kilometra i da tri sata božije službe provedu u ledenoj prostoriji. Kao posledica ovakve torture, devojčice su često obolevale, a njihova tela su ostajala nerazvijena i sa oštećenim nervima. Najstarije sestre Marija i Elizabeta umrle su čim su izašle iz koledža.

Kada su se vratile u Hovort, devojčice su sa ocem mogle da razgovaraju o književnosti, politici, religiji. Knjige su im bile jedini prijatelji i jedino društvo, kao i igračke. Uveče su im tetka Elizabeta i služavka Tabita pričale stare legende dok su devojčice opčinjene drevnim fantastičnim svetovima tonule u san. Pod velikim uticajem priča, devojčice su sa bratom počele da izmišljaju razne priče, pozorišne komade, viteške priče, kraljeve i junake, čija su imena rezultat znatiželjne mašte, nepostojeća kraljevstva: Gondai, Angrija… Šarlota je u četrnaestoj godini počela da piše 'katalog svojih knjiga' i za petnaest meseci ispisala 22 sveske zbijenim rukopisom da gotovo niko nije mogao da ga dešifruje.

Njihov brat Brenvel bio je lep, visok, riđokosi mladić, veselo, zaljubljen u muziku, slikarstvo i poeziju. Otac ga je obožavao. Kada je napunio osamnaest godina, otac ga šalje na Kraljevsku akademiju u Londonu. U susretu sa velikim gradom i sredinom posve drugačijom od njihovog seoceta, Brenvel je osetio panični strah i nije ni ulazio u akademiju, već se vratio kući. Šarlota je bila niskog rasta i patila je zbog svog neugodnog fizičkog izgleda, imala je veliki nos i velika usta, a bila je i kratkovida. Kada bi skidala naočare sa teškim gvozdenim okvirom, donosila je knjigu do samih očiju kako bi mogla da čita.

Imala je neverovatnu energiju, želela je da iskusi sve ono što život nosi, sklapala je prijateljstva i održavala ih. Srednja sestra Emili nije imala takvih želja. Bila je visoka, mršava i nepristupačna. Za nju je Hovort predstavljao jedini raj na zemlji, u njemu je bila najslobodnija i najmanje nesrećna. Tu je mogla da piše a da joj niko ne smeta. Radila je sve kućne poslove, mesila hleb, spremala hranu, čistila, prala, hranila stoku, živinu i sokola u kavezu. Nije želela da iskorači iz zatvorenog kruga, nadajući se lepšem životu i večnoj slobodi tek nakon smrti: 'Vesnik nade dolazi mi svakog dana / U zamenu za kratki život nudi mi večnu slobodu…' Emili je bila najlepša od sestara, ali nikada nije upoznala ljubav ni doživela strast o kojoj sa toliko snage piše u 'Orkanskim visovima'. Ti visovi na kojima vetar besni ime su i usamljene uklete kuće koja je pozornica romana, ali u širem kontekstu ti visovi su i tragična usamljenost sestara Bronte.

Ana, treća sestra, bila je najpobožnija, namirnija i najblaže naravi. U dvadeset i četvrtoj godini završila je četvrtu svesku povesti 'Život Solalle Vernon'. Brat Brenvel počeo je da se opija, uzimao je opijum i zaposlio se kao službenik na železničkoj stanici u Souverbi Bridžu. Biti guvernant znači biti nešto kao diskretan deo nameštaja. Sve tri sestre neumorno pišu, živeći isključivo među ispisanim redovima život kakav su želele. Da bi zaradile toliko potreban novac, Šarlota i Ana radile su kao guvernante u porodicama bogatih veleposednika. U romanu 'Vilet' Šarlota piše: 'Biti guvernant znači biti nešto kao diskretan deo nameštaja, jednostavna stolica, tepih koji u sebi nema ništa posebno…' Šarlotina želja bila je da sa sestrama otvori školu za obrazovanje mladih devojaka. Za ostvarenje takve želje bilo je potrebno da znaju strane jezike. Ona uspeva da pronađe adresu 'Kuće za obrazovanje mladih devojaka' u Briselu i, zajedno sa Emili, februara 1842. godine odlazi u Belgiju.

U Belgiji se po prvi put zaljubljuje u Konstantina Hegera, muža direktorice instituta Zoe Heger. Zoe Heger bila je lepa i privlačna žena, a njen muž obrazovan i izvanredan profesor i čovek dobrog srca. Neiskusna, svesna svog fizičkog izgleda, Šarlota je svim svojim bićem osećala neutaživu potrebu za ostvarenjem te nemoguće ljubavi. Zoe je primetila da je Šarlota zaljubljena u njenog muža i počela je da je proganja. Bolestna od tuge i neostvarene ljubavi, Šarlota se vratila u Hovort. Pune dve godine svakodnevno je pisala pisma onome koga je u duši nazvala 'crni labud'. Emili nije imala takvih interesovanja, već je marljivo učila i stekla zavidno obrazovanje. I pored neostvarivih ljubavnih snova, uspele su da otvore školu, ali u uprkos oglasima i prospektima koje su svuda slale, nisu imale učenika.

Uvideoši da od škole nema nikakve vajde, Šarlota nagovara sestre da ono što su do tada pisale pošalju jednom londonskom izdavaču. U maju 1845. godine pesme Šarlote, Emili i Ane objavljene su u Londonu pod muškim imenima Karter, Elis i Ektón Bel, i to zahvaljujući malom nasledstvu koje im je ostavila tetka Elizabeta. Nažalost, izdavač je prodao samo dva primerka, ali to ih nije pokolebalo. Njihova spisateljska avantura tek je započela.

Muški pseudonim kojim su prikrile svoj pol i identitet zaintrigirao je izdavače, dok one jedva čekaju da padne noć i da se predaju u potpunosti svojim novim rukopisima. U jesen 1847. godine u Londonu su se pojavila tri romana: 'Džejn Eir' Karava Bela (Šarlota), 'Orkanski visovi' Elisa Bela (Emili) i 'Agnes Grej' Erktona Bela (Ana). Šarlotin roman 'Džejn Eir' doživeo je neverovatan uspeh, dok 'Orkanski visovi' nisu shvaćeni, kao ni 'Agnes Grej'. 'Džejn Eir' su čitali svi, od kraljice Viktorije, pa do Tekerija, a izdavač Đon Smit ponosio se svojom odvažnošću i pronicljivošću da objavi to delo. I druga dva romana su se čitala i prodavala, dok se u londonskim književnim krugovima pričalo samo o zagonetnim Belovima, interesovanje za njih je raslo sa svakim novim prodatim primerkom knjiga.

Sestre su znale da su postale pravi pisci, ali i dalje su neumorno pisale, dok se Brenvel borio sa halucinacijama izazvanim sve većim dozama narkotika. Šarlota i Ana, koja je 1848. objavila drugi roman 'Zakupnik iz Vajdfel hola', odlučile su da otkriju svoj identitet, dok je Emili to odbila. Njih dve putuju u London kod izdavača Smita, koji je bio nemalo iznenađen kada je umesto braće Bel ugledao dve neugodene provincijalke loše obučene. Krajem 1848. Brenvel umire, a na njegovoj sahrani Emili je dobila bronhitis sa kojim se i noću i danju borila puna tri meseca. Umrla je u tridesetoj godini i odnela sa sobom svoju tajnu. Emili: snažna kao muškarac, jednostavna kao dete… Emili je bila 'snažna kao muškarac, jednostavna kao dete, u svemu jedinstvena' zapisala je Šarlota. Povučena, spolja činilo se da je sušta blagost, preduzimljiva, privržena. Živela je u nekoj vrsti ćutanja koje je spolja samo književnost prekidala. Na dan svoje smrti, ustala je kao i obično, sišla među ukućane ni reč im ne rekavši da joj nije dobro i umrla je pre podne, ne vraćajući se u krevet. Za sobom je ostavila i nekoliko pesama, kao i roman o strasti koju nikada nije upoznala, roman o žestokoj ljubavi prožetu nepojmljivim zlom, kao i svest u kojoj ljubav nije vezana samo za svetlost, već i za žestinu i smrt, jer je smrt, po svoj prilici, istina ljubavi.

U 'Orkanskim visovima', kao i u grčkoj tragediji, predmet prestupa je tragično kršenje zakona. Priča o dvoje dece koja sama lutaju po beskrajnim pustarama i koja se zaljubljuju jedno u drugo javlja se na jednom planu. Posle odrastanja, nahoditelj Hitklif, a Katarina Eršo se, i pored obećanja datog Hitklifu, udaje za bogatog i mladog vlastelina Edgara Lintona. Da bi se osvetio Katarini, Hitklif se ženi njenom zaovom. Predmet knjige je pobuna ukletog, koga sudbina proganja iz njegovog kraljevstva i koga ništa ne može zaustaviti u žarkoj želji da nađe izgubljeno kraljevstvo. Pre smrti, umirući Hitklif upoznaje neobično blaženstvo, ali je to blaženstvo zastrašujuće; ono je tragično. Katarina, koja voli Hitklifa, umire zato što je prekršila, i to u svom duhu, zakon vernosti; a Katarinina smrt predstavlja za Hitklifa 'neprekidno mučenje', kojim on ispašta svoju nasilničku grubost. U jednoj svojoj pesmi 'Oluja srca' Emili opisuje svet 'Orkanskih visova' koji je bliži neizrecivom mučenju: 'Ni jedne patnje ne želim da se lišim,/ni da trpim ijedno mučenje;/Što zebnja više muči, brže blagosilja./I izgubljena u paklenom ognju/ili ozarena nebeskim sjajem,/Ako nagoveštava Smrt, vizija je božanska.' Ovo silovito i poetično delo Emili Bronte ime 'uzvišenog mesta' gde se otkriva istina.