Spomen Prepodobnog Tita Čudotvorca i Svetih mučenika Amfijana i Edisija

Spomen Prepodobnog oca našega Tita Čudotvorca. Sveti i blaženi otac naš Tit od mladih godina zavoleo Hrista Gospoda i omrzeo svet sujetni. Zbog toga ostavi svet, ode u manastir i primi anđeoski obraz. Ne žaleći sebe, on Boga radi prohođaše tesni i pretužni put monaškog života. I toliko se predade smernosti i poslušnosti, da ovim vrlinama prevozi ne samo bratiju nego i sve ljude. Zatim postade iguman i pastir slovensnih ovaca Hristovih. Imao je prema svima toliku ljubav i krutost i samilost, da mu niko u to vreme nije bio sličan u tome. Sačuvavši od mladosti čistoću duše i tela, on izgledase kao anđeo Gospodnji. Zbog toga dobije od Boga dar čudotvorstva. U vreme ikonoborske jeresi pokazao se kao živi i nepokoljebljivi stub Crkve Hristove. Kada se preseli ka Gospodu, ostavi mnoštvo učenika i sapodvižnika, taj živi obraz svoje vrline i podvižničkog života. Upokojio se mirno u devetom veku.

Stradanje Svetih mučenika braće Amfijana i Edisija. Sveti mučenici Amfijan i Edisije behu rođena braća, iz grada Patara u Likiji, od roditelja znamenitih no nezabožnih. Roditelji ih poslaše u Virit radi izučavanja svetovnih nauka. Oni tamo provodahu dane svoje mladosti čestito, krsto i celomudreno. Svi se divljahu njihovom besprekornom životu. Odbačujući naravi svojstvene mladićima, oni po mudrosti i čistoti života behu slični čestitim starcima. Zbog toga i ne biše lišeni blagodati Božje: u njihovim srcima zasija svetlost poznanja istine, i oni stadeše uviđati laž nezabožstva i nazirati istinu hrišćanstva; i želeše da sve saznadu o istinitom Bogu – Gospodu našem Isusu Hristu, i da postanu sluge Njegove.

Kada se iz Virita vratiše doma, oni zatekoše svog roditelja kao starešinu grada Patara, i odanog nezabožstvu. Ne mogavši živeti više sa nezabožnim roditeljima i rodbinom, oni tajno odbeže od svojih, ostavljajući Hrista radi roditelje i dom i imanje i sve slasti života. Vođeni Duhom Božijim, oni dođoše u Kesariju Palestinsku. Tamo nađoše bogougodnog prezvitera hrišćanskog Svetog Pamfila, koji potom postrada za Hrista. Njega se poveriše da ih nauči duhovnoj filosofiji. On ih nauči svetoj veri, i upoznao ih sa svim hrišćanskim tajnama, pa ih prosveti svetim krštenjem. Oni življahu sa svojim učiteljem Svetim Pamfilom, poučavajući se zakonu Božijem dan i noć i upražnjavajući se u podvizima hrišćanskim.

U to vreme car Maksimin, vatreni nezabožac i mrzitelj istinitog Boga, stade ljuto goniti Crkvu Hristovu. Nastade velika smutnja na Istoku: hrišćane su ubijali na sve strane. Zbog toga su mnogi hrišćani napuštali svoje domove i gradove i skrivali se, a mnogi su se dobrovoljno predavali u ruke nezabožcima i iz ljubavi za Hrista primali mučenički podvig. Među ovim drugima beše Sveti Amfijan. Ovaj hrabri junak telom beše dvadeset godina star, a razumom i velikodušnošću stogodišnji. Kada u Kesariji, kao i po ostalim gradovima i pokrajinama, po carskom naređenju knezovi pozivaše građane da svaki poimenice prinese žrtvu idolima u idolskim hramovima, zbog čega hrišćani behu u velikoj nevolji, hrabri Amfijan, ne govoreći nikome ništa, tajno izađe iz skrovišta gde se hrišćani behu sakrili, i ode u idolskom hramu u kojem knez Urban baš tog časa prinosiše žrtvu idolima. Amfijan nebojažljivo priđe Urbanu, uhvati ga za desnu ruku, kojom ovaj držaše žrtvu, i viknu mu smelo sa nekom božanskom vlašću da odustane od služenja i žrtvoprinošenja mrtvim idolima i da pozna Boga istinoga. Ovaj smeli podvig Amfijanov mnoge verne utvrdi u veri, a neverne, naročito samog kneza, silno razgnevi i razjari. Zato ga vojnici zggrabise kao vuci ovcu, i nemilice tukuše po ustima i po licu i po celom telu, pa ga na zemlju bačiše i nogama gaziješe. Zatim ga u tamnicu vrgoše i u okove staveše. Sutra dan Sveti Amfijan bi izveden na sud. Knez ga savetovaše da prinese žrtvu idolima, ali vojnik Hristov pokaza se nesavladljivim i nepobedivim. Obesili ga o drvo, i oštrim gvožđem mu telo sve do samih kostiju sastrugoše, pa ga gvozdenim štapovima tukuše po licu i po vratu i po grudima, i lice mu beše sve u ranama tako da ga niko od poznanika nije mogao prepoznati, i rebra mu behu sva polomljena. A on ne prestade u mukama gromko ispovedati ime Isusa Hrista, kao da u tuđem telu strada. Zatim mu pamuk, okvašen u jeleju, noge zavishe, pa zapališe, i stradalnik gorišeći topiše se kao vosak. Ali ga ni ovo mučenje ne mogade pobediti, nego on sa još više smelosti i gromkije slavljaše Hrista i izobličavaše i korio nezabožačko bezbožje. Potom ga opet vrgoše u tamnicu. Trećega dana, iako je sveti stradalnik jedva bio živ, mučitelji ga opet stave na muke. Ali on ostade čvrst i nepokolebljiv u ispovedanju vere. Onda knez naredi da ga bace u more. I mučenika odvezoše nasred pučine, vezaše mu kamen o vrat, pa ga u more baciše. A more se tog časa uzburka, i zemlja se zatrese, i grad se uskoleba, i sve spopade silan strah, a talasi morski iznesoše telo mučenikovo na zemlju pred kapiju gradsku. Tako postrada i skonča Sveti mučenik Amfijan u petak, 2. aprila 306. godine.

Posle toga biše pohvatani i ostali hrišćani, i Edisije brat Svetog Amfijana. Neki od njih biše odmah stavljeni na razne muke, i tako skončaše, a neke poslaše u bakarne rudnike u Palestinu. Među ovima beše i Sveti Edisije. Posle nekog vremena bi Edisije odveden u Aleksandriju u Egipat. Jednom on vide u Aleksandriji kneza Jeroklea gde na trgu sudi hrišćanima svirepo i hrišćanske monahinje, celomudrene devojke i čestite žene, razdaje najbestidnijim razvratnicima na poruganje. I ispuni se svest Edisije revnošću, i pred svima polete na kneza, udari ga rukom po licu i obori na zemlju, grdeći bezbožnog sudiju za nepravedno suđenje. Zbog toga ga prisutni odmah dohvatise, i na ljute muke stave, pa u more utopiše, kao i njegovog brata Svetog Amfijana. I tako Sveti Edisije sa Svetim Amfijanom dobije venac pobede od Hrista Spasitelja našeg, kome slava sa Ocem i Svetim Duhom vavijek, amin. Postradaše oko 306. godine.