Komnen Bećirović: Zavetni borac za Lovćen Njegošev

U znak sjećanja na nedavno preminulog velikana Komnena Bećirovića, obјavljujemo tekst njegovog prijatelja dr Ivana Radovića, koji mu je poklonio za 80. rođendan, prije ravno 10 godina, u aprilu 2016.

Hristos Vaskrse! Na veliki hrišćanski praznik Cveti 5. aprila (po gregorijanskom) odnosno 23. marta (po julijanskom kalendaru) 1936. rođen je moj dragi prijatelj Komnen Bećirović, zavetni borac za Lovćen Njegošev, čovek koji misli jasno, govori glasno i živi časno. Imao sam prilike, hvala Bogu, da tokom dvogodišnjeg (2002-2004) stručnog usavršavanja u Laboratoriji za metaluršku fiziku CEA (Commissariat à l’Énergie Atomique) Saclay u Parizu lično upoznam i sprijateljim se sa tim aristokratom duha, čovekom koji iz „grada svetlosti“ već pola veka neumorno širi svetlost duhovnih vrednosti srpskog naroda i zatamljene istine o njemu, zalažući se istovremeno i za druge narode, žrtve istog zla, kao što su irački, libijski i sirijski narod.

Do našeg susreta došlo je, prvo, preko njegove veličanstvene knjige Borba za Lovćen Njegošev, izašle u izdanju Svetigore 2002, povodom tridesete godišnjice rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu. Ta Komnenova knjiga jedna je od najznačajnijih knjiga koje sam pročitao u svom dosadašnjem životu. Dobio sam je na čitanje, nedugo po objavljivanju, u crkvi Svetog Save u Parizu, od blagodarnog, čestitog i pobožnog protojereja-stavrofora Nikole Škrbića, rodom iz stradale srpske Krajine. Kasnije sam od autora dobio knjigu sa predivnom posvetom. Ta knjiga o najvišem: o Njegošu i Lovćenu, odnosno o Njegošu i njegovoj zadužbini, crkvi Svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu, svakako je najčitaniјa knjiga u mojoj ličnoj biblioteci.

Komnen Bećirović rođen je u gorskim Ljavištima, pod samim izvorom Morače, u staroj uskokojskoj porodici iz bratstva Trebješana koji su, krajem XVIII veka, prebegli od turskog zuluma iz Hercegovine u moračke vrleti da bi odatle sa ostalim Uskocima i Moračanima, tokom mnogih decenija, vojevali na Turke. Ta seoba Trebješana i njihov otpor zlu sastavni je deo moračke epopeje koju je Komnen primio sa majčinim mlekom. To je i tema njegovog opširnog Kazivanja o izvoru i događajima oko izvora Morače, objavljenog u Beogradu 1982.

Naravno, tu je prisutan i Komnenov bliski rođak, slavna bard Radovan Bećirović Trebješki, čijim se stihovima počeo napajati još pre nego što je naučio čitati i pisati. Već u gimnaziji u Nikšiću, u podnožju predaka mu Trebješ, zatim i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Komnen Bećirović posebno se oduševljava francuskim autorima, čitajući Rusoa, Balzaka, Stendala, Igoa i učeći napamet, za vreme letnjih raspusta na Loli planini, hiljade stihova Viktora Igoa, Bodlera, Remboa, Valerija…

Nakon završenih studija Svetske književnosti (1960) dobija stipendiju za postdiplomske studije, a zatim jedno vreme i mesto profesora, baš u zemlji svojih omiljenih autora. Tu će sresti neke od velikih klasika i sa njima, tokom šezdesetih godina prošlog veka, voditi svoje čuvene razgovore objavljene uglavnom u nedeljniku Nin, ali i u drugim publikacijama. Evo tih imena, onako kako ih njihov sagovornik predstavlja: romancier Francois Mauriac, dobitnik Nobelove nagrade; filozof egzistencijalista Jean-Paul Sartre, takođe dobitnik Nobelove nagrade koju je odbio; filozof materijalista Roger Caillois koji je u nekim tvorevinama prirode video najveću umetnost; pesnik Louis Aragon, nacionalni pesnik u vreme Pokreta otpora koji je potrošio puno svog ogromnog dara u slavljenju komunizma; pesnik Jacques Prévert, izuzetno popularan svojim jednostavnim (često kao poslovice) stihovima u vreme kad je poezija postala stvar elita; veliki prirodnjak, biolog Jean Rostand, sin Edmonda Rostanda, tvorca Sirana od Beržeraka; slavna književnica Simone de Beauvoir, Sartrova saputnica; romancierka Elsa Triolet, ruska Jevrejka, velika Aragonova ljubav, kao što je njena sestra Lijila Brik bila velika ljubav Majakovskog; romancier i esejista Pierre Gascard, dobitnik prestižne Goncourtove nagrade; dramaturg Arthur Adamov, rodom sa Kavkaza, koji nije praštao Dostojevskom zbog njegovih tamnih proročanskih vizija nadolazećeg komunizma; biograf znamenitih ljudi (među kojima Bajron, Igo, Balzak) André Maurois; istoričar književnosti i estetičar Gaétan Picon; najizrazitiji predstavnik takozvanog novog romana Alain Robbe-Grillet; teoretičarka tog pokreta Nathalie Sarraute, ruskog porekla, autorka eseja Vreme sumnje u kojem upravo dovodi u sumnju klasično pripovedanje; romancier, pesnik i esejista Michel Butor, autor velikog intelektualnog zamaha, posebno tumač Montaigne-a; pesnik, romancier i književni kritičar Alain Bosquet, poreklom Jevrejin iz Odese, koji u svom romanu Potreba za nesrećom opisuje tragičnu smrt našeg pesnika Branka Miljkovića. U toj plejadi autora je i latino-američki nobelovac Miguel Angel Asturias koji je tih godina bio ambasador svoje zemlje Gvajemale u Parizu.

Među tim susretima posebno mesto zauzima susret Komnena Bećirovića sa piscem, ratnikom i državnikom, u to vreme Ministrom kulture u Vladi Šarla de Gola, André Malrauxom, autorom Ljudske sudbine, Nade, Metamorfoze bogova, Glasova tišine… Susret do koga je došlo u Kraljevskoj Palati, Palais Royal, 5. maja 1969, kojom prilikom je Malraux rekao svom mladom srpskom sagovorniku da su njegova prethodno upućena pitanja vrlo visokog nivoa i da se, za odgovor na njih, pripremao i čak beleške napravio. Slično priznanje je Komnenu, neku godinu ranije, odao i Louis Aragon, napisavši mu, na kraju njihovog razgovora, kao posvetu svoje čuvene antologije Igoovog pesništva Avez-vous lu Victor Hugo? Jeste li čitali Viktora Igoa?, sledeće: Komnenu Bećiroviću, kome se to pitanje ne postavlja, Louis Aragon.

Osim u Ninu, razgovor sa autorom Ljudske sudbine emitovan je sa velikim odjekom na Beogradskoj televiziji, a od nedavno nalazi se na globalnoj mreži… Inače, iz tog susreta nastaje prelepa knjiga Komnena Bećirovića André Malraux ou la grandeur humaine, André Malraux ili ljudska veličina, objavljena u Parizu u jesen 1996. prilikom prenosa praha ovog velikog pisca iz gradića Verjier Lebuison, blizu Pariza, gde je umro u dvorcu Vilmoren 1976, u Panteon u kojem počivaju zemni ostaci mnogih francuskih velikana.

Ipak, ova priča ne bi bila potpuna kada bih izostavio jedan događaj koji se desio pre četiri godine. Naime, kako Komnen kazuje, 4. februara 2009, povodom pola veka od osnivanja francuskog Ministarstva kulture, upriličen je simpozijum u velikom amfiteatru Muzeja azijskih umetnosti Guimet, na temu André Malraux i Azija. Jedan od najvećih poznavaoca Malroa, profesor Claude Travi, otvorio je skup rekavši da je taj naslov odabran na osnovu izjava koje je Malro dao jednom jugoslovenskom novinaru 5. maja 1969. Zatim je nekoliko minuta navodio šta je novinar pitao Malroa povodom Azije i šta mu je Malro odgovorio. Kada je otvorena diskusija, Komnen Bećirović prvi se javio za reč, rekavši: „Gospodine Travi, jugoslovenski novinar kome je André Malraux pre četrdeset godina govorio o Aziji, a koga ste citirali, nalazi se ovde među vama, to sam ja!“. Pokazavši svoju knjigu o Malrou, nastavio je: „Reči koje ste naveli nalaze se u ovoj knjizi, André Malraux ili ljudska veličina, čiji sam autor. Osećam se beskrajno počašćen i ponosan ovim što sam danas doživeo!“. Reči koje su bile pozdravljene aplauzom od oko bar dve stotine prisutnih ljudi…

Da se vratimo u daleke šezdesete godine kada je Komnen Bećirović već uveliko bio ušao u pariske književne i, uopšte, intelektualne krugove, a takođe bio veoma prisutan i u jugoslovenskoj javnosti. Međutim, on upravo te 1969. dovodi u pitanje ovo drugo i rizikuje daleko više. Naime, Komnen Bećirović ne samo da sa ogromnom većinom srpskih intelektualaca (i ponekim hrvatskim) diže glas protiv zla koje se nadvilo nad jednim od najviših znamenja njegovog sopstvenog i nacionalnog identiteta, Njegoševim hramom na Lovćenu, već se odlučuje da stvar iznese pred međunarodnu kulturnu javnost. A to je onda u očima ovdašnjih vlasti bilo ravno najvećem prestupu, budući da je svaka kritika na račun vladajućeg jednopartijskog režima od strane naših ljudi u inostranstvu bila poistovećivana sa neprijateljskom delatnošću i žigosana kao izdaja najgore vrste.

Komnen Bećirović, Hlandar, 1976. godine. Komnen Bećirović, potomak moračkih hajduka, nije se nimalo dvoumio. Napisao je obiman tekst pod nazivom Ugroženo lovćensko svetilište i poslao ga, ili lično predao, sa slikama Njegoša i njegovog hrama, medijskim poslenicima i uglednim intelektualcima, uspevši veoma brzo da zatresa svetsku javnost za sudbinu srpskog Parnasa i Patmosa. I, zaista, paklena namera da se skrnavi i ruši Njegoševa zadužbina na Lovćenu zaprepastila je sav kulturni i civilizovani svet. Među znamenitima ličnostima koje su se, privatno ili javno, obraćale tadašnjim jugoslovenskim vlastima (pa i samom Josipu Brozu), kako bi se poštedela crkva Svetog Petra Cetinjskog sa Njegoševim grobom, treba istaći četiri glasovita Francuza XX veka: Jeana Cassaud, pesnika, romanijera i esejistu a, uz to, osvešćenog prijatelja ondašnje Jugoslavije samim tim što je branio Tita od Staljina 1948. i zato bio žestoko napadan od strane francuskih komunista; André Malraux-a o kom je već bilo reči, a koji je bez oklevanja, već treći dan, zdušno odgovorio na obraćanje Komnena Bećirovića; zatim Pierrea Emmanuel-a, pesnika Orfejevog zavetovanja, člana Francuske Akademije i tadašnjeg predsednika Međunarodnog Pen kluba koji je lično pisao Josipu Brozu i crnogorskim glavarima; Gabriela Marcela, velikog hrišćanskog filozofa, člana Francuskog Instituta. Njima treba dodati i kardinala Eugena Tiserana, takođe člana Francuske Akademije, koji je jedini od velikodostojnika u Vatikanu snažno digao glas protiv genocida nad Srbima u ustaškoj Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata. U stvari, zahvaljujući Komnenu Bećiroviću, Pariz je početkom sedamdesetih godina prošlog veka postao svetska prestonica za odbranu Lovćena Njegoševog. Baš u tom smislu je Lorenzo Boki, dopisnik najvećeg italijanskog lista Corriere della Sera, i naslovio svoj članak od 18. maja 1970: Pariz brani prah pesnika.