Šarl Bodler – kralj pesnika i pesnik ponora

Šarl Bodler, pesnik, prevodilac, estetičar i kritičar, rođen je na današnji dan, 9. aprila 1821. godine u Parizu. Njegov otac, trideset godina stariji od njegove majke, bio je visoki državni službenik, koji je preminuo kada je Bodler imao nepune sedam godina. Njegova majka se kasnije preudala za čoveka koji je takođe imao visoke društvene pozicije, po činu pukovnika i ambasadora. Bodlerov očuh bio je strog čovek, ali se trudio da mu omogući obrazovanje.

Bodler se školovao u panšionu, gde ni za vreme praznika nije smeo da odlazi kući kod majke, prema očuhovim pravilima. Očuh mu je pripremao karijeru pravnika ili diplomate, ali se Bodler okrenuo književnosti. U osamnaestoj godini počinje da živi intenzivno, otkrivajući svet razvrata i nemorala na pariskim ulicama, družeći se sa prostitutkama i obolevajući od zaraznih bolesti. U tom periodu živeo je sa jednom prostitutkom Saram i bio je u lošem materijalnom stanju, pri čemu mu je pomagao stariji brat Alfonso, sudija.

Bodler se zadužio kod zelenša i njegov očuh je odlučio da ga pošalje u Indiju 1841. godine. I na tom putovanju Bodler stiče nova iskustva, jahaći slonove i otkrivajući egzotične luke, ali se, uprkos prekorima majke i očuha, okreće književnoj karijeri. Pisanjem pesama, koje recituje svojim poznanicima, u dvadeset prvoj godini dobija nasledstvo od sto hiljada franaka i nekoliko zemljišnih parcela, koje će brzo prokockati. Kako su dugovi rasli, porodica je stavila svu imovinu pod hipoteku da mu pomogne da se izvuče iz materijalnih problema.

Povezan je sa ćerkom jedne prostitutke i postaje poznat u umetničkim krugovima kao kockar i rasipnik. Kupuje knjige, lepu odeću i hranu na kredit, dok ga zanimaju dešavanja u svetu umetnosti. Piše pesme, likovne i muzičke kritike, a svet će mu ukazati na Vagnerovu genijalnost. Ipak, sve što radi ne pomaže mu da se izvuče iz teške situacije, te odlučuje da izvrši samoubistvo, ali mu to polazi za rukom samo delimično, nanoseći sebi površinšku ranu.

Čak ga u tom stanju ni majka ne posećuje, jer mu je očuh to zabranio. Prvo delo koje objavljuje jeste „Salon iz 1845.“, a sledeće godine, 1846. objavljuje „Salon pregled“ za koji dobija nešto novca, kao i novelu „La Fanfarlo“. I dalje na ivici, pokušava da radi mnogo poslova, ali nijedan ne privodi kraju; slabog je zdravlja, tužan i nesrećan zbog odnosa sa majkom, od koje stalno traži novac. Učestvuje u revoluciji 1848. više iz emotivnih nego političkih razloga, a u tom periodu prevodi priče Edgara Alana Poa, koje postaju njegova najdraža lektira.

Umro mu je očuh, a on piše majci: „Ja verujem da ti pripadam u potpunosti i da pripadam samo tebi.“ Odlaže da živi s majkom već narušenog zdravlja, ali posle mnogo droge, hašiša i opijuma, kao i teških pijanstava, počinje da se oporavlja. Njegov izdavač Pola Malasis bankrotira 1861. godine, a Bodler 1864. odlazi da živi u Belgiji, u Briselu. U dugogodišnjoj je vezi sa gospođicom Duval, kojoj pomaže do kraja života. Godine 1886. preživeo je težak moždani udar, nakon čega je usledila paraliza. Poslednje dve godine života provodi poluparalizovan u Briselu i Parizu, gde umire 31. avgusta 1867. godine, nepriznat, siromašan i istrošen od bolesti.

Mnoge njegove knjige objavljene su posthumno, a njegova majka je dugo otplaćivala njegove dugove. „Vidim da moj sin, uprkos svojim greškama, ima svoje mesto u književnosti.“ Prve pesme iz prevratničke zbirke „Cveće zla“ objavio je Bodlerov prijatelj u Revu „Revue des Deux Mondes“, koji je nasledio posao štampe u Alenonu. Zbirka je objavljena 1857. godine i stekla je malobrojnu publiku, ali je predmet pesama privukao pažnju javnosti.

Bodlerov uticaj na druge umetnike bio je ogroman, neočekivano pomešan sa divljenjem i nečim neopisivim strahom i uznemirenošću. Flaubert je bio impresioniran i napisao je Bodleru: „Pronašli ste način za obnavljanje romantike… poznato je da ste nepokolebljivi kao mramor i prodorni kao engleska magla.“ Teme kao što su seks, smrt, lzbijska ljubav, tuga, korupcija u gradu, gubitak ljubavi, vino i životne nedaće smatrane su skandaloznim. Kritičari su neke od ovih pesama smatrali „remek-delima strasti, umetnosti i poezije.“

U pismu majci, Bodler se obraća svojim kritičarima: “Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija.” Ipak, u ovoj knjizi, čiji naslov (Cveće zla) sve govori, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje, izazivajući bes kod ljudi. Bodler je govorio da je nekada bio prestrašen užasom koji ga nadahnjuje: “Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama i manama, napraviti svoj put u spomen književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika.”

Bodler, njegov izdavač i štampar kažnjeni su novčano, prvo sa tri stotine franaka, a zatim je pisma upućena carici Eugeniji smanjila kaznu na 50 franaka. Izbačeno je šest pesama, a u ponovljenom izdanju (Brisel, 1861) dodani su značajni dodaci. Hugo mu je napisao: “Tvoje cveće zla sija i blešti poput zvezda… ja svom svom snagom pozdravljam tvoj snažni duh.” Bodlerovi umetnički osvrti sakupljeni su u svescima “Romantična umetnost” i “Estetski kurioziteti”, koje su objavljene posthumno. Za života mu izlazi prozno delo “Veštački raj” s podnaslovom “Opiijum i hašiš.” Zanimljivi su i njegovi intimni dnevnici “Tajne” i “Moje razgolićeno srce.”

Sudska presuda kojom je glavno Bodlerovo delo, zbirka “Cveće zla” osakaćena za šest nemoralnih pesama bila je dugo na snazi. Obeležen kao bludnik i satanista, Bodler je svojim pesmama proširio regione poezije, otkrivajući savremenim čitaocima predele novih lepota i grozota, pevajući ditirombe rugobi, podjednako patetično kao i mističnoj harmoniji hladnog i gluvonemog svemira. Bodler je inaugurisao savremena strujanja u književnosti, unoseći u poeziju ono što je Viktor Igo nazvao “novim drhtanjem” i ostao do danas jedna od najzanimljivijih književnih ličnosti 19. veka. Njegova dela su do nas došla relativno rano, prvi prevodi Bodlerovih pesama objavljeni su u prozi 1889. godine. Pojedine pesme su prevođene po nekoliko puta. Integralni prevod Cveća zla, izašao je u hrvatskom prevodu A. Jurjevića i D. Robića 1961. godine.

Godinu dana pre nego što će se pojaviti „Cvetovi zla“, Bodler piše svom advokatu Narcisu Aselu u pismu upućenom iz Brisela 18. februara 1856. „U tu knjigu uneo sam celo svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju (prerušenu), svu svoju mržnju. Istina je da ću napisati suprotno, da ću se zaklinjati svim bogovima da je to knjiga čiste umetnosti, izmotavanja, majstori i varam kao vašarski šarlatan.“

„Vrlo mnogo ljudi zamišlja da je cilj poezije neko poučavanje, da ona mora čas učvršćivati svet, čas usavršavati naravi, čas pokazati bilo šta korisno… Poezija… nema drugi cilj nego pokazati samu sebe; ona drugi ne može imati; i nijedna pesma neće biti tako velika, tako plemenita, tako istinski dostojna imena pesme kao ona koja je napisana jedino iz zadovoljstva da se napiše pesma.“

„U tu groznu knjigu uneo sam celo svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju (prerušenu), svu svoju mržnju. Istina je da ću napisati suprotno, da ću se zaklinjati svim bogovima da je to knjiga čiste umetnosti, izmotavanja, majstori, i varam kao vašarski šarlatan“ – zapisao je Šarl Bodler, najveći pesnik evropske moderne. Ove reči uputio je iz Brisela Narcisu Anselu, advokatu, u pismu datiranom 18. februara 1856. godine. Ukleti pesnik Bodler je svojom čuvenom zbirkom „Cveće zla“ ozvaničio pesnikovu težnju za potpunim ostvarenjem jedne knjige, smatram da je moderni pesnik „čedo velikog grada, koji svojom neurasteničnom senzibilnošću silazi na dno čovekovog fizičkog i moralnog pada, nalazeći u tim tamnim dubinama ljudskog bića najveću patnju i najveću ozarenost, spoj nesreće i spoj lepote. To „neko đavolsko proviđenje koje priprema nesreću već od kolevke i koje s predumišljajem baca duhovne i anđeoske prirode u neprijateljsku sredinu kao mučenike u arenu.“

„Užas od života“ – ekstaza od života!“ – ovaj Bodlerov paradoks postaje osnova dvostrukog osećanja simbolističkog pokreta: „Ko kroz šumu ide čovek kroz simbole, / što ga putem prisnim pogledima sreću“ pevao je Bodler o vezama između suštine i stvari; ta teorija simbola legla je u osnovu čitave poetike simbolizma, a pod „simbolom“ je označena pesnička slika koja se daleko preliva preko svog osnovnog značenja i maglovito sugeriše mnoštvo ideja i emocija. Detešnjstvo pod prisutom strogog i štedljivog očuha, boravak u panšionu daleko od majke koju je obožavao, period odrastanja i život sa prostitutkom Sarom, venerične bolesti, dugovi; putovanje po naredbi očuha u Indiju 1841. kako bi „od njega postao čovek“; povratak posle samo godinu dana; dobitak velikog imetka u nasledstvo koje je brzo potrošeno… i neprekidni san o književnoj karijeri činili su Bodlerov život. U jednom pismu njegova majka se žali: „Oh, kakvi jadni! Da je Šarlovu karijeru vodio njegov očuh, ona bi bila mnogo drugačija nego što jeste… on ne bi ostavio traga u književnosti, njegovo ime ne bi bilo upamćeno na taj način, to je istina, ali bio bi mnogo srećniji, svi bismo bili srećniji.”

Bodler je jedan od najautentičnijih prethodnika našeg vremena i najznačajniji francuski pesnik 19. veka. Posle snažnog uspona romantizma, Bodler je francusku poeziju, i ne samo francusku, idejno poveo drugim putem.