Umjetnost i kultura pod prijetnjom: Kako ratovi utiču na naslijeđe

Ne smije se dozvoliti da države jedna drugoj uništavaju muzeje, galerije, univerzitete, biblioteke i sve ustanove i mjesta uspona našeg roda. Niti režimima da osljepljuju univerzitet – kako se to sada čini u Beogradu. Zbog prethodnih destrukcija malo znamo o Antici i neposrednoj prošlosti na svim kontinentima. I zbog toga sa mucanjem nagađamo kakav je bio bivši život i šta mu dugujemo. Dok sada, kada u svom vijeku uništavamo i otimamo tekovine civilizacije, onda sakatimo i svoju djecu i njihov porod. Sadašnji rat na Bliskom istoku će doneti nova razaranja kulturi. A tamošnji predeo je jedan od osnivača naše civilizacije. Nije nikada kasno da upozorimo koliko je to pogubno. I nije uzaludno reći sve do ovog časa koliko je poražavajuće kada umetnost bilo gde u svetu stradava krađom, razbojništvima, ideologijom, religijom, dinamitom i nemarom države. Ono vodi slepilu i onesposobljavanju ljudi da stvaraju nova dela.

NOVA KRAĐA Mnogo slika je ukradeno i spaljeno u istoriji. Ali, za tri, ukradene 22. marta ove godine kod Parme, u Italiji, nam je posebno žao. Zato što se to dogodilo danas, i zato što nas obeshrabruje da možemo suzbiti kriminal. Ove tri slike su Renoarova neobjašnjena alegorija posvećena usmrćenim ribama. Slike su namerno bistre, nisu impresionistički treperave i zagonetne. Slike su, možda, simbol navodno sveopšte posrnulog morala, mada poznavaoci Renoara to ne govore, više se drže njihovog fizičkog izgleda i koloritne strukture. Oseća se tuga, ribe su poslužene ili pokazane kao mrtva priroda, bez priloga, hleba, vina. Slikareve šake, teško pogođene reumatičnim artritisom, kroz ribu su – tako se nama čini, poslale četkicom fino-grubu poruku zatrovanom svetu u kojem i čovek i fauna stradavaju. Te slike su slavne jer Renoar više nije mogao kliziti četkicom po platnu kao kada je bio zdrav. Postale su deo njegove završne invalidske epohe. I Renoar je, kao da se osećao čudno povređenim - zbog toga više sličnih „ribljih“ poruka osim ukradenih naslikao pred kraj života. Nekoliko ih je naknadno prodato na aukcijama i privatno. Možda njegova riblja kolekcija naslikana neposredno pred Prvi svetski rat i tokom njega, nije samo ishod njegovih godina i hira, možda je pre otisak ondašnje atmosfere.

I Pikaso je možda pod njegovim uticajem naslikao ribe na tiganju, samo što su kod njega one praćene bar hlebom. Kod njega ima minimalnog spartanskog hedonizma. Tu riblju postavku je on na astal stavio 1935. godine, tik pred početak strašnog španskog građanskog rata i revolucije. Užasna Gernika je stigla kasnije, 1937. godine. Nisu one u vezi, a nama se čini kao da jesu. Kod Parme u vili The Magnani Foundation su osim Renoarovih slika ukradene još dve slike, jedna impresionistička Sezanova, a druga fovinistička Matisova. Lopovi su imali dobar ukus. Ako uspeju da se sakriju od zakona, možda će se domoći u ilegalnoj trgovini umetnina ogromne penzije. A mi ćemo ostati na duplikatima.

MUZEJ U TEHERANU Nije sve kao što izgleda u stereotipu naših „uverenja“. Iran je neočekivani primer toga. Možda je Teheran, njegov Muzej savremene umetnosti, najveći kolekcionar Pikasovih radova na svetu. Ne jedino tih. Muzej je 1977. godine osnovala carica Farah Diba Pahlavi i on je postao čuvar neprocenjivog umetničkog bogatstva – u novcu od preko tri milijarde dolara – a među autorima se, među ostalima, čuva Šagal, Renoar, Endi Vorhol – on je „Polaroidom“ portretisao i Mao Ce Tunga i caricu Dibu u Teheranu. Ona mu je pozirala bez svedoka (telohranitelj je jedini bio tu). Tamo je i original njegovog čuvenog portreta Merlin Monro i izložen je stalno od 2021. godine. Tamo je Klod Mone, Van Gog, Džekson Polok, Jaakov Agam, i mnogi drugi. Tamo su i brojne dijamantima i dragim kamenjem kićene rukotvorine. A u depou, u hodniku, su hrabri kuratori Muzeja namerno na suprotstavljenim zidovima postavili portret ajatolaha Homeinija sa dvema slikama engleskog gej slikara Frensisa Bekona, koji je od 1979. godine tamo zabranjen za javnost. Ti čuvari Muzeja su se 1979. godine po cenu života iznutra zatvorili u depou Muzeja ne dozvoljavajući Homeinijevoj rulji da opljačka blago. I Renoarovi radovi, recimo, i divna „Gabrijela sa otkopčanom bluzom“ - vide joj se lepe grudi, čekaju da jednog dana budu ponovo izloženi. Biće to, jer se Muzej usudio 2018. godine, da naporima svoje kustoskinje Viole Raikhel Bolot i Amerikanke Mirande Darling podrži izdavanje knjige o ovom muzeju Farah Dibe Pahlavi, i nazvale su knjigu „Carica umetnosti“. Biće ta knjiga ove 2026. godine ponovo štampana. I Muzej se usudio da u avgustu 2025. godine otvori izložbu ženskih autorki pod nazivom „Reč žena“, gde su portreti iranskih žena bili dati bez marame na glavi, već su i mnoge posetiteljke u galeriji bile sa lepim frizurama, bez marame.

TETURANJE TEOKRATA Pikaso je autor oko 130.000 umetničkih radova. Zapanjujuće. Za vreme vladavine šaha Reze Pahlavija je popularnost ovog slikara bila izuzetna. Carska porodica i imućne ličnosti su kupovale njegove kubističke slike kao dokaz svoje privrženosti evropskoj kulturi. Po dolasku ajatolaha Homeinija na vlast 1979. godine, mnogi radovi su oteti i nacionalizovani, i trajno sakriveni u dubokim depoima verske policije. Mnogi su bili sakriveni u ćutljivim porodicama, a deo je iznet iz zemlje. Pikaso je stradao kao i Renoarova „mrtva priroda“ - još gore od toga, on je sahranjen u bunkeru.

Nedavno je došlo do čudnog presedana. Iz nekog, nama nepoznatog razloga, Teheran se 2025. godine odlučio da od marta do maja te godine, za Novruz – to je iranska i kurdska nova godina, u pomenutom muzeju otvori izložbu Pikasovih umetnina iz Muzeja, i sakupljenih dela na teritoriji Irana i iz inostranstva. Izložba se zvala „Pikaso u Teheranu“. Muzej je pozvao sve posednike Pikasovih platna u zemlji da ih pozajme za izložbu. To uopšte nije bilo lako dobijati. Mnogi su se bojali prevare i rekvizicije.

POBIJEDEN HAMNEI Bojali su se propasti hrabrog samostalnog pokušaja kustosa ovog muzeja da priredi izložbu uprkos mrkim pogledima ogromne kvazidržavne dobrotvorne fondacije Bonijad Mostazafan. Nju je vodio tadašnji vrhovni vođa Mohamed Hamnei, ubijen pre više od mesec dana. Ova „fondacija“ je sa više od 2,4 milijarde dolara godišnjeg obrta (iz 2016, sada verovatno mnogo više) paravan za poslovanje Hamneijevog sina, kao i za poslovanje Iranske republikanske islamske garde, pazdaranskog Basidža i Mornarice. Ona od 1979. godine drži zaplenjenu imovinu porodice Pahlavi i umetnička dela brojnih Iranaca, i vlasnik je oko 350 kompanija u zemlji i inostranstvu. Od 2020. godine je pod sankcijama SAD-a. Ajatolah Hamnei je ćutao, i dao je Pikasa na svetlost dana. Izložba je otvorena. Možda i zbog toga da ospori naša navodno stereotipna uverenja da je iranski režim umetnički fanatični reakcionar. Čak i da nije bilo spoljnih priloga, Muzej bi izložbu već sa samo svojim blagom od oko 300 Pikasovih radova mogao izvesti. Izloženo je 60 udarnih slika, prikazivana su četiri dokumentarna filma o njemu, izloženi su radovi drugih autora inspirisanih Pikasom, na zidovima su na tablama prikazane zanimljivosti iz devet decenija njegovog života. Održavana su predavanja o kubizmu, tehnici Pikasovog slikanja i vežbaonice za početnike. Ulaznice su bile skupe, od 12 do 24 dolara (za studente i odrasle, preračunato iz rijala), a u prve dve nedelje, Pikasa je videlo 55.000 posetilaca, ne samo iz Irana.

IZBJEGAVANJE ANALOGIJE I OTPOR Potresna Gernika je prikazana kao replika - zbog neprijatnih kontroverzi oko uloge Irana u ratu u Gazi započetom 2023. godine. I, izgleda, da se zbog tog rata, Muzej odlučio da dodatno tera inat Hamneiju i prikazao je sliku „Žene koja jeca“ iz 1937. godine, kojom Pikaso prikazuje svoju ljubavnicu Doru Mar kako plače zbog tragedije Gernike. Ajatolah, izgleda, nije znao šta ta slika predstavlja. Dat je i original jedne od slika iz serije „Slikar i njegov model“, potom posebne tehničke ilustracije za ponovo štampanu knjigu „Istorija prirode“ iz 18. veka grofa Bufona – koja obmanjujućom starinom nije nimalo bezopasna po Koran, zatim „Borbe sa bikovima“ – pozajmljeni originali su iz Madrida, i drugo. Posetioci, studenti, slikari, umetnici, intelektualni svet je bio oduševljen. Na malo čudan način. Atmosfera straha zbog rata u Gazi je bar malo potisnuta. Za neke studente drame i umetnosti Pikaso nije bio iznenađenje, neki čak nisu ni voleli moderno slikarstvo. Kažu da su na Instagramu, na internetu, mogli i ranije da vide neke njegove slike. Zaobilazili su policijske filtere. Ali sada, kada su ga videli pred sobom, osetili su kao da su se vratili u moderan svet, u svet iz kog su bili izgonjeni i od njega osuđeni. Ozdravili su. Pikaso je duhom slobode pobedio teokratsku vladu Irana koja je paleološki napadno slavila bezopasnu kulturu antičkih Ahamenida i Sasanida, i napadno objavljivala portrete svojih verskih „mučenika“.

Pikaso je sa zvezda ohrabrio muzejske goste da vide svet drugačijom četkicom i bojama. Da ga vide sa njegovim pravom – i svojim pravom na maštu i umetnički politički protest.

JERUSALIM Reći ćemo otvoreno: mi nismo pristalice da Jerusalim bude grad u ijednoj državi na svetu. Tako ni u Izraelu, tako ni u Palestini, tako ni u bilo kojoj drugoj državi. Jerusalim je glavni grad svih zemalja sveta, i onih koje ga hoće i onih koje ga neće. I zato je najbolje da ne bude ničiji i svačiji. Mi mislimo da je ovaj grad iznad svake države i da je svojina naše civilizacije. I nije jedini. Možda bi bilo najbolje rešenje za njega da bude svetski slobodan grad, da bude teritorija celog čovečanstva, da bude pod zaštitom Ujedinjenih nacija i svih njenih vojski – ako će ove da slušaju. I da ga štite sve svetske religije, a posebno jevrejska, hrišćanska i islamska. On je i grad mučenik, ali je i grad istorijske inspiracije svetlosti slobode, i ne zaslužuje ga nijedna država. Svaka je za njega mala i nevažna, jer je on večan. Setimo se filma „Carstvo nebesko“ kada posle pada krstaškog Jerusalima u ruke Saladina u 12. veku, Saladin hrišćanskim braniocima odgovara na pitanje šta mu Jerusalim znači.