Na današnji dan rođen srpski pesnik mladosti Branko Radičević

Na današnji dan, 28. marta 1824. godine, rođen je srpski pisac Branko Radičević, romantistički lirski pesnik mladosti, ljubavi i patriotskog zanosa. Kao oduševljeni pristalica jezičke reforme Vuka Stefanovića Karadžića, prvi je počeo da peva na narodnom jeziku i u duhu srpske narodne poezije, čime je označio prodor u novu epohu.

Njegove pesme pune su vedrine, života, vražolanske žudnje i uživanja u prirodi, ali je u nekima predosetio i sopstvenu ranu smrt. Studirao je prava i medicinu u Beču, gde je ušao u najbliži krug Vukovih pristalica i prijatelja. Najlepše dane mladosti proveo je u Sremskim Karlovcima, čije su lepote, posebno uzvišenje Stražilovo, bile njegova lirska inspiracija.

U svojoj najpoznatijoj pesmi, "Đački rastanak", opevao je Sremske Karlovce i đačke radosti, dok je dubinu i misaonost iskazao u pesmi "Tuga i opomena". U satiričnoj pesmi "Put" ismejao je protivnike Karadžićeve reforme. Umro je u Beču 1853. godine, a kasnije je sahranjen na Stražilovu.

Legendu o ljubavi Branka Radičevića i Vilemine-Mine Karadžić, slikarke, pesnikinje i ćerke Vuka Stefanovića Karadžića, prati kao senka ceo Brankov opus. U njegovim pesmama oseća se Minin duh, a pouzdano se zna da je isključivo njoj posvetio jednu, neki kažu svoju najlepšu pesmu "Pevam danju, pevam noću". Poznati stihovi kroz želju da je "digne među zvezdice" iskazuju vrhunsko idealizovanje Mininog lika.

Priča o njihovoj ljubavi je veoma teška. Mina je bila zvezda bečkog društvenog života, izuzetno obrazovana, imućna i uspešna slikarka, dok je Branko bio siromašni student sa teretom teške bolesti. Mnogi istoričari smatraju da je način na koji je njihova platonska ljubav materijalizovana u umetnosti rezultat epohe u kojoj su živeli i stvarali. Romantičarska epoha zahtevala je takav pristup, bez obzira na realnu sliku te komplikovane privrženosti, koja je bila daleko od idealne i ostvarene.

KAD MLIDIJAH UMRJETI

Lisјe žuti veće po drveću, Lisјe žuti dole veće pada; Zelenoga više јa nikada Videt neću! Glava klonu, lice potavnilo, Bolovanje oko mi popilo, Ruka lomna, telo izmoždeno, A kleca mi slabačko koleno! Dođe doba da idem u groba. Zbogom žitku, moј prelepi sanče! Zbogom zoro, zbogom beli danče! Zbogom svete, nekadašnji raјu, – Јa sad moram drugom ići kraјu! O, da te tako јa ne ljubljah žarko, Јoš bih gledo tvoјe sunce јarko, Slušo groma, slušao oluјu, Čudio se tvoјemu slavuјu, Tvoјoј ruci i tvoјem izvoru – Mog života vir јe na uviru! O, pesme moјe, јadna siročadi, Deco mila moјih leta mladi! Htedoh dugu da sa neba svučem, Dugom šarnom da sve vas obučem, Da nakitim sјaјnim zvezdama, Da obasјam sunčanim lučama… Duga bila, pa se izgubila, Zvezde sјale, pa su i presјale, A sunašce ono ogreјalo, I ono јe sa neba mi palo! Sve nestade što vam dati spravlja – U traljama otac vas ostavlja.

1845.