Lament nad Glođanima

Suton, bezubi pas, rđu dana glođe vish Glođana, Prevaren tišinom trava, dodir leta sluti, I bezglasne javke nad strulom šljivom rankom, S neba olovo kaplje, cedi se Kainova rana. Truje božure svelle što će opet poginuti U večnom krugu smrti nad zemljom Hvostanskom.

Venčana prokletstvom roda za krilo gavrana, Damjanova ruka pipa kroz zidine crne. Urasla groblja, nema, bez znaka i spomenika. Krvlju zatrovan zdenac i njiva neuzorana… Istočno od Istoka svetlost se mrvi i trne, Zvona s Paćaršije leleču psalme bezdomnika.

A njene nevine ruke grle kamen najdonji Svete Dečanske lavre, nevino bele sred snega, Šapću mu slovo ljubve u uvo bezvremeno Dok Judin poljubac, znan, ni prvi ni potonji, Na njenom gospodskom čelu, vedrom i bez beljega, Ižicom ispisuje znamenje okamenjeno.

Više ne piše pisma, ni obična ni ona druga, Svetkovinu srca sad slavi sa Jefimijom Dok vezu potpis veka na platno ozvezdano. Sva u večnom snu, a svakim svojim čulom budna, Sluša… To Nebo peva nad pustom Metohijom U slavu sunca, osmehom njenim darovano.