Tarasije Carigradski izabran za patrijarha: Život Svetog Tarasija

Žitije Svetog oca našeg Tarasija, patrijarha Carigradskog

Sveti Tarasije rođen je u Carigradu (oko 730. godine), od oca Georgija i majke Enkratie, koji bijahu visokog roda i zvanja. Pošto odrasta i izuči svu književnost i svetu filozofiju, on bijaše na carskoj dvorskoj službi, zauzimajući razne visoke položaje. Zbog svoje blagorazumnosti i dobrote bio je voljen i poštovan od svih. I postade senator i savjetnik carski. A tada carovaše sin Lava, unuk Kopronima, Konstantin [1] sa svojom majkom Irinom [2]. Konstantinu bijaše deset godina kad se začari. A u to vrijeme plamtijaše ikonoborьčka jeres, koja bijaše počela od Lava Isavrijanca [3].

Patrijarh bijaše Pavle Kiparac [4], muž dobrodjetiljan i pobožan, ali plašljiv. Jer, doveden na presto za carovanja spomenutog Lava, sina Kopronimova, on je posmatrao velika stradanja mnogih za svete ikone od zločestoѵog cara, i skrivao svoju pobožnost, i mešao se s jereticima. A posle careve smrti, iako je želeo da proslavi pobožno poštovanje svetih ikona, nije mogao, jer nije imao nijednog pomoćnika, a ikonoborstvo se beše veoma učvrstilo u čitavom gradu i u okolnim pokraјinama. Zbog toga beše silno utučen. I videći da ne može ništa da učini, on namisli da ostavi patrijaršijski presto, na kome nije bio više od četiri godine. U tom se razbole, i tajno ode iz patrijaršije u manastir svetog Flora, i uze na sebe svetu šimu. Ubrzo se to rašču i svi se veoma čuđahu. A carica Irina se rastuži što patrijarh to učini, ne obavestivši nikoga. I ode k njemu sa sinom carem Konstantinom, i pitaše ga: Zašto učini to, oče, i zbog čega? A on odgovori: Moјa bolest i očekivanje bliske smrti privede me u ovaj sveti šhimnički obraz. A naročito me crkvena smutnja i nered primora da napustim patrijaršijski presto, jer Crkva boluje od jeresi ikonoborčke, i od dugotrajnog umovanja zlog zadobi neizlečivu ranu. I ja nesrećni već sam tri puta dao svojeručni potpis i pristanak na tu jeres, jer nisam mogao da izbegnem zamke zloverјa, zbog čega se sada silno kaјem.

Ono pak što najviše i nesmerno žalosti moju dušu, to je ovo: vidim kako se sve pokrajine vaše carevine, koje drže nepokoljebljivo pravilo vere u pravoslavnom učenju stoјe i vesele se, tuđe naše crkve, i od sebe kao od Hrista stada odgone nas kao tuđinske ovce; i zbog čega se odričem da budem pastir jeretičkom skupu, i volјem obitavati u grobu nego biti pod anatemom svetih četiri prestola apostolskih. No pošto Bog dade vama u ruke skiptar, da carsku brigu brinete o hrišćanskom stadu u podnebesјu, nemojte se oglušiti o tugu majke vaše, Crkve, niti je ostaviti da i dalje ostane u neutešnoj tuzi, nego se postarajte da ona opet zablista svojom drevnom krasotom. Nemojte dopuštati da odvratna jeres i dalje, kao neka svinja koja je izašla iz kaljuge, pustoši i upropaste vinograd Hristov u vreme vašeg blagovernog carevanja, i da skvrnavi zločestim umovanjem. Imate vičnog delatelja, koji može proizvesti grožđe istinskog veroispovedanja, koje će, izmuljano u božanskoj kaci jedne Crkve, napuniti čašu mudrosti, i spremiti veruјućem narodu piće pravoslavnog shvatanja. Oni ga upitaše: O kome to govoriš, oče? On odgovori: Govorim o Tarasiju, vašem prvom savetniku carskom. Znam da јe on sposoban da upravlja Crkvom. Moćan јe da žezlom razuma najuri jeretičke laži, a da dobro pase slovesno Hristovo stado, i da ga sabere u jedan tor pravoverja. Čuvši takve riječi od patrijarha Pavla, blagocždystiva carica Irina i njen sin car Konstantin odoše tužni. A Pavle reče senatorima koji behu ostali kod njega: Bolje da nikadesam seo na taj presto, kada Crkva bi gonenjemoremećena i od vaseljenskih prestola prokleta. Ako se Sedmi Vaseljenski sabor ne sastane, i ikonoborcka jeres ne uništi, vi se ne možete spasiti. Senatori ga upitaše: Zašto si onda ti, pri posvećenju svom za patrijarha, dao pismeni pristanak na ikonoborstvo? Pavle odgovori: Zato sada i uzeh na sebe pokajanje što se tada potpisah. I bojim se da me Bog ne kazni što iz straha ćutah i ne govorih vam istinu. A sada se kaјem, i kažem vam da vam nema spasenja, ako ostanete u toj jeresi. Nekoliko dana zatim patriјarh Pavle se upokoјi u miru. Od tada počeše ljudi u Carigradu svobodno i bez straha razgovarati i prepirati se s jereticima o svetuim ikonama. A od doba Lava Isavrijanca pa sve do tada, niko nije smeo usta otvoriti u zaštitu poštovanja svetih ikona. Carica Irina sa celim svojim carskim savetom tražila na Pavlovo mesto čoveka dostoјna i mudra, koji bi bio u stanju ukloniti crkvenu pometnju. I ne nađe drugog osim Tarasija, mirјanina, kogo i Pavle predloži za patriјarha. Ali Tarasije silno odbiјaše. Tada carica Irina sazva sve dostoјanstvenike, duhovne i svetovne, i narod u palatu, zvanu Magnavra, koja se nalazila u predgrađu Edom, i reče im: Poznato vam je da nas patrijarh Pavle ostavi. Potrebno je stoga da izaberemo Crkvi dobrog pastira i učitelja. I svi povikaše, govoreći: Niko drugi ne može biti, samo Tarasije! Tada Tarasije iziđe na sredinu i reče: Vidim rastranjanu i razdeljenu Božiju Crkvu. I istočnjaci i zapadnjaci svaki dan nas proklinju. Teška je ćleta i odsećenje od Carstva Božijeg. Ako se sazove Vaseljenski sabor, i svi se u veri složno ujedinimo da, kao što je krštenje jedno, tako i vera bude jedna, jer ništa nije tako ugodno Bogu, nego da svi borave u jedinstvu vere i ljubavi, – onda pristaјem, iako sam nedostojan i iskusan, da primim upravu Crkve. Ako pak Vaseljenskog sabora ne bude, i jeresi se ne istrbi, i vera se ne ujedini sa svim istočnim i zapadnim crkvama, onda ja ne želim da budem proklet i osuđen, i ne pristaјem da budu patriјarh, jer me nikakav car neće moći izbuditi od suda Božijeg i večne kazne. Kada to čuhšee, svi se složiše da treba sazvati Sedmi Vaseljenski sabor, i mole blaženju da ne odbija da im bude pastir. A obećavahu mu da će mu u svemu biti poslušni kao ovce pastiru, jer znadohu sigurno da će on putem istine voditi slovesno stado. I tako umolјen, svetitelj pristade na ihu želju i sabornu molbu. I primi po zakonu posvećenje u činove, i zauze patriјaršiјski presto, imajući čvrsto pouzdanje i nađu u pomoć Božiju, da će moći istrebiti iz Crkve ikonoborčku jeres. Promenivši svoje zvanje od svetovnog u duhovno, sveti Tarasije odmahu .e sebe i duhovni život, mada јe i u svetovnom zvanju živeo ne po telu nego po duhu. Kao patrijarh, on se mnogo jače odade bogougodnom duhovnom životovanju. I postao anđeo u telu, duhom goreći, Gospodu radiјući, a podčinjavaјući telo duhu, i umrtvljivanjem tela održavaјući besprijekornu čistoću, drugaricu Anđela. Uzdržanјe i poštenje njegovo bilo јe veliko, i budnoća neprekidna. Malo јe spavao, vreme јe u bogorazmišljanjima i posvećenim molitvama provodio. Na meku postelju ne leže, niti se u meke haljine obuče, niti ga ko od njegovih slugu ikada vide da јe sa sebe skinuo pojas i odeću kad јe morao da otpočine. On ne dopusti da mu iko izuje obuću s nogu, imaјući na umu reči Hristove: Nisam došao da mi služe, nego sam sebi bio služga, daјući drugima primer smirenјa. Prema ništima i ubogima bio je neizmerno milostiv: gladne јe hranio, gole odevao, bolnice im stroјio, svakodnevno im hranu iz patrijaršijskog dvora slao, i sam im služio, naročito na dan Hristova vaskrsenja. Tada ime trpezu svojim rukama postavljao. To јe činio i u druge veće praznike. Imao јe i imena njihova zapisana kod sebe. A ustroјi i gostoprimnice. Podiže od roditeljskog imania i manastir na Bosforu Trakiјskom. I u njemu sabra lik vrlinskih inoka, od kojih mnogi do takvog svetaštva i savršenstva dosuše, da i za arhiјereјe bivahu birani, i biše nepokolebljivi stubovi vaseljenske vere. Sveti Tarasije veoma revnovaše i neprestano se truđaše oko svetih ikona, kako bi im povratio ranije dostojanstvo i poštovanje i uništio bogohulnu jeres. Zbog toga neprestano navaljivaše na careve da se sazove Vaseljenski sabor. Tada car Konstantin i carica Irina, koja je upravljala carstvom zbog maloletstva svoga sina, pišu i posveti Tarasije svima patrijaršima i episkopima, pozivajući ih na sabor. I sabraše se sa svih strana episkopi u Carigradu. A patrijarshi poslaše svoje zamenike, jer Adriјan rimski ne mogaše doći zbog dalјine i teškoće putovanja, a patriјarši: alexandrijski, antiohiјski i jerusalimski već beše pod agarјanskim, te im јe nemoguće da sami dođu na sabor. Stoga oni poslaše kao svoje zamjenike ljude izvrstne u pobožnosti i duhovnoj mudrosti. Za održanje sabora bi određena velika crkva svetih Apostola, koju podiže prvi hrišćanski car, Konstantin Veliki. Kada se u njoj skupiše za prvo zasedanje episkopi, na čelu sa presvetim Tarasijem i zamјenicima ostalih patrijara, – a bio prisutan i sam mladi car Konstantin i majka mu carica Irina, – iznenada dođe veliki puk naoružane vojske. U njihovim srcima bila je utvrđena ikonoborska jeres, koju su oni stekli od caraovog dede, ranijeg cara Konstantina Kopronima, i u njoj su ostali. Podvođeni tajno od nekih episkopa i velikodostojnika, koji su bolovali od te jeresi, naoružani vojnici rupiše u crkvu derući se i vičući: Nećemo dopustiti da se odbače dogmati cara Konstantina, nego ono što je on s klava i saborom utvrdio i ozakonio, mora ostati čvrsto i nepromenljivo. Videći takvu grugu i metež, carevi dadu znak episkopima da ustanu sa svojih mjesta. I oni se odmah raziđoše. A ti voјnici i njihovi starešine u toku nekoliko dana biše blagočestivom caricom Irinom dobro kažnjeni, lišeni vojničkih činova i razaslani po selima da obrađuju zemlju. Potom bi pripremljeno da se sabor održi u vitinјskom gradu Nikeyi, u kome beše nekada i Prvi Vaseljenski sabor tristo osamnaest svetih Otaca, održan protiv zločestivog Ariјa. Tamo se sada po drugi put sabraše sveti Oci. Sveti Tarasije dođe, vodeći sa sobom patriјaraške zamenike: od Adriјana rimski – arhiprezvitera Petra, i drugog avu Petra; od Politјana aleksandriјskog – Toma monaha.