Branko Miljković: Nenašmni princ pesnika

Na današnji dan, 29. januara 1934. godine, rođen je srpski pesnik Branko Miljković, liričar snažnog intelektualnog pogleda na svijet, opsjednut dramom postojanja i njenim filozofskim aspektima. Počeo je da piše kao srednjoškolac, a svoju prvu zbirku pesama "Uzalud je budim" objavio je 1957. godine. Miljković je takođe prevodio moderne ruske i francuske pesnike. Njegova ostala dela uključuju zbirke pesama "Poreklo nade", "Vatra i ništa", "Krva koja svetli", "Pesme" i "Smrću protiv smrti" (u saradnji sa Blažom Šćepanovićem).

Branko Miljković je za života bio nazvan nenadmašnim princom pesnika i ostao je uzor mnogim generacijama pesnika. U svojim pesmama iznova je definisao smrt, od stihova poput "Smrt svoju u glavi nosim" do epita "Ubi me prejaka reč". Njegova poezija je duboko introspektivna, a on se suočava s pitanjem života i smrti, postavljajući izazov samom sebi: "Živeti ili pisati, pisati ili živeti?" Njegovo stvaralaštvo predstavlja neprekidnu borbu između reči i postojanja, gde pesnik postaje objekat svoje poezije.

Miljkovićeva poezija se oslanja na složene teme, poput zaborava i praznine, a on je bio majstor u spajanju nadrealističkih i simbolističkih elemenata. Njegova dela su duboko metaforična, istražujući egzistencijalne i metafizičke kategorije poput vatre i pepela, bića i ništavila, života i smrti. Njegova najznačajnija dela, poput "Vatre i ništa", sadrže složene simbole i ideje, a u najranijim pesmama snažno je prisutan motiv smrti.

Branko Miljković rođen je u Nišu, a osnovnu školu i gimnaziju završio je u Gadžinom Hanu i Nišu. Na Grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu diplomirao je 1957. godine. Kao student, osnovao je grupu pesnika neosimbolista, a 1960. godine se preselio u Zagreb. Nažalost, njegov život je tragično okončan 12. februara 1961. godine, pod nejasnim okolnostima. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Miljkovićeva poezija i dalje inspiriše, a njegovo istraživanje značenja i dubine pesme ostaje neprevaziđeno. Njegove reči su postale simbol večne potrage za smislom, a sam pesnik ostaje neizbrisiv deo srpske kulture. Njegova poslednja pesma "Pesma za moj 27. rođendan" ostavlja snažnu poruku o prolaznosti života i neophodnosti umetničkog stvaralaštva.