Nov pogled na jednu komplikovanu ljubav: Zašto je V. H. Odn imao složen odnos sa Engleskom

Kada se, 19. januara 1939. godine, V. H. Odn ukrcao u Sautemptonu na brod za Njujork, nije mogao da zna da nikada više neće ponovo živeti u Engleskoj. Međutim, nekoliko meseci pre toga, rekao je svom prijatelju Kristoferu Išervudu da želi da se trajno naseli u Sjedinjenim Državama. Skoro odmah po dolasku u Njujork, počeo je da preispituje svoju društvenu ulogu kao pesnika, a takođe je započeo svoje duhovno hodočašće koje će ga navesti da ponovo prihvati hrišćanstvo, veru svog detinjstva. Njegova dela iz tog perioda predstavljala su spoj isticanja vrednosti mikrokultura i posvećenosti intelektualnom kosmopolitizmu.

Odn je hvalio “lokalno razumevanje” neformalnog salona koji je vodila Elizabet Majer, emigrantkinja iz Nemačke, iz svog doma na Long Ajlendu. Članove tog salona povezivala je kombinacija raznolikosti kultura i nacija sa moralnim sklonostima. U pesmi nastaloj odmah nakon invazije nacista na Poljsku septembra 1939. godine napisao je: 'Bespomoćan u noći svet nam zamrlo leži; Ipak, rasute svuda ironične tačke svetla sevnu gde god Pravedni poruke razmene…' “Pravednici” su, poput Boga u jednoj drevnoj definiciji, zajednica čije je središte svuda, a kružnica nije nigde. Oni su beskućni u svetu, ali se jedni uz druge osećaju kao kod kuće.

Odn je 1946. dobio američko državljanstvo — privremeno je čak bio angažovan i u američkoj vojsci — a Englesku će sve do kraja života posećivati samo ponekad. Činilo se da ga se tiče skoro sve sem prirode i sudbine zemlje u kojoj je rođen. U izuzetnoj novoj knjizi “Ostrvo: Rat i pripadnost u Odnovoj Engleskoj”, Nikolas Dženkins, profesor sa Univerziteta Stenford, poziva nas da zaboravimo sve što znamo o Odnovom životu od 1939. godine pa nadalje. Dženkins nas poziva da se oslobodimo “nedostatka retrospektive”.

Da bismo razumeli na šta Dženkins pod tim misli, možemo se okrenuti Geriju Solu Morisonu i njegovoj uticajnoj knjizi “Narativ i sloboda” iz 1994. godine, u kojoj predstavlja ideju “naknadnog nagoveštaja” — retroaktivnog nagoveštaja. U suštini, sadašnjost, kao budućnost prošlosti, bila je već sadržana u prošlosti. Zahvaljujući moći naknadnog nagoveštaja, lako možemo da osetimo i da smo, obogaćeni tim znanjima, u stanju da sagledamo njegove početke i vidimo sve puteve koji su vodili ka kasnijoj karijeri. Ali ako sebi uskratimo to znanje i sagledamo prvu deceniju Odnove karijere očima bez predrasuda, šta vidimo? Dženkins veruje da vidimo pesnika kome je cela ideja njegovog poziva povezana sa pripadnošću Engleskoj, sa istorijom i sudbinom ostrva na kom je rođen.

Dženkins knjigu započinje opisom toga kako učenici škole Grešam u Norfolku 1925. godine postavljaju na scenu Šekspirovu “Buru”, predstavu u kojoj ulogu Kalibana igra učenik po imenu Vistan Odn. Knjiga se završava novembra 1937. godine, trenutkom kada se Odn susreće sa novim kraljem Engleske, Džordžom VI, da bi mu bio uručen Kraljev zlatni orden za poeziju, kao priznanje za pesnikovu zbirku “Gledaj, stranče!”, koju je želeo da nazove “Ostrvo” ili “Na ovom ostrvu”. Ono što povezuje ta dva događaja nije luk, nego sinusoida, dok Odn razmatra i preispituje svoju vezu sa ostrvom na kom je rođen.

U Dženkinsovim opisima početaka Odnove karijere vidimo neizmerno darovitog mladića koji se oseća kao autsajder, kao neko ko nije ono što bi trebalo da bude. Njegovoj otuđenosti doprinosi to što je gej, ali mnogo je važnije to što je on severnjak u zemlji kojom kulturno i ekonomski dominira jug. (Odn je glavni grad nazivao “užasnim Londonom”.) Možda mu je, ipak, sama udaljenost od središta stvari produbila poetske refleksije o društvu koje voli na tako komplikovan način.

Dženkins opis predstave “Bura” zaključuje sledećim rečima: “Kroz samo deset godina, izuzetno vešto koristeći jezik umetnosti koji je počeo da uči u Grešamu, ovaj Kaliban pretvoriće se u ličnost koja baca čini jednako često koliko i kletve. Zamisliće sebe, a tako će ga zamišljati i drugi, kao pesnika vizionara iznova začarane Engleske, ostrva.” Odn je nakon toga proveo vreme u Nemačkoj, ali je odlučio da sopstveni smisao može da pronađe samo na svom Ostrvu. Vraća se i uranja u intelektualni i društveni život na tom ostrvu.

Jedan od neobičnijih događaja u Odnovom životu bio je njegovo venčanje, juna 1935. godine, sa Erikom Man, ćerkom pisca Tomasa Mana. Odn se oženio njome da bi sprečio njen povratak u nacističku Nemačku. Odn je voleo da se šali na račun svog čuvenog tasta, ali te šale su često prikrivale njegovu sve veću zabrinutost da će morati da postane izgnanik iz sopstvene domovine. Otud ironija sa dobijanjem Kraljevog ordena za poeziju upravo onda kada je počeo da uviđa da će uskoro otići iz zemlje.

Dženkins piše o celokupnom Odnovom delu nastalom 1930-ih, ali je posebno briljantan kada govori o zbirci iz 1936. godine “Na ovom ostrvu”. Knjiga je zbirka pesama koja je oblikovana u koherentnu celinu. Počinje “Prologom” i završava “Epilogom”. Ta početna pesma je meditacija o drevnoj Engleskoj, a u “Epilogu” Odn upire pogled ka kontinentu, ne spominjući ličnosti iz Engleske, nego Švajcera, Frojda, Kafku, Prusta, i ono što tamo vidi, 1936. godine, jeste “pakost smrti”. Vreme je da se misli na budućnost: “A sutra/Stiže. To je svet. To je put”. I taj put bira. Odlazi u tuđinu.

Na kraju knjige, Dženkins piše da ono što Odnovu poeziju iz prve polovine 1930-ih godina čini delimično otrežnjujućom i zbog čega ona navodi na razmišljanje, jeste to što mitovi o Engleskoj, koje je sažeo u pesme, deluju tako trajno, ali i nekako krhko. Luk postavljen u njegovoj zbirci iz 1936. je dug i bogat, ali je zapet ka praznini - kao da, posle vekova lirskog kićenja, Odnova poenta u “Epilogu” leži u tome da u mitovima koji podupiru englesku tradiciju i njene vrednosti ima nečega iscrpljenog i neizlečivog.