Pravo iz Venecije: Čista petica za detektivski duo „Wild Horse Nine“

Među festivalskim kritičarima postoji šala o „najgorem detektivskom dvojcu ikada“ koja opisuje loše uparene ljude u bilo kojem kontekstu – glumačkom ili privatno. Za Malkoviča i Rokvela morao bi da se izmisli dijametralno suprotan termin. Martin Makdona došao je na Lido da nas oduva oštroumnom dramedijom „Wild Horse Nine“ na svakom mogućem nivou.

Jednom od najjačih kandidata za Zlatnog lava za sada može da primakne vodu samo Li Čeng-dong trosatnom filmskom čarolijom „Possible Love“. Teško je zamisliti trećeg favorita. Makdonin vodootporani scenario zablistao je kroz izvedbu kojoj se ne može pronaći greška. Istina je – bilo mu je i ranije teško pronaći manu s filmovima poput „Three Billboards Outside Ebbing, Missouri“ (2017) koji je doneo Oskare i Semu Rokvelu i Frensis Mekdormand ili „The Banshees of Inisherin“ (2022) koji mu je ulovio čak 150 nagrada.

Ipak, ovde nisu u pitanju samo oštrina uma, ansambl glumčina, čak ni divotna kombinacija analogne (16 mm i superosmica) i digitalne fotografije uhvaćene „Arri Alexa 35“ kamerom, već je irski režiser svoga konja osedlao tako da svaku cirkusku tačku može da izvede. Zvuk, slika, scenski dizajn, kostimografija – sve štima. „Wild Horse Nine“ je kao izvedba dela klasične muzike u kojoj svaki instrument nosi težinu, pa ako jedan ispusti pogrešnu notu, koncert propada.

Film otvara scena u kojoj Kris (Džon Malkovič), pušeći cigaretu za cigaretom, pada u sevdah slušajući „I'm So Lonesome I Could Cry“ Henka Vilijamsa. Čitava njegova pojava odgovara kantriju: šarena mustra na košulji, zgužvan šešir, skaradno ružna kravata i brada od tri dana. Kris odaje utisak matorog momka koji je suviše dugo gledao u flašu i živeo kako je hteo. Sve će se to pokazati tačnim, ali iza tog sirovog izgleda ipak se krije još nešto. Malkovič je CIA agent koji se s ovog sveta neće izvući živ. Preostalo mu je vrlo malo vremena, a tih nekoliko sedmica želi da provede na Uskršnjim Ostrvima za koje je umislio da su mu stajala na listi „Šta sve moram da uradim pre smrti“. U to takođe veruje i publika dok joj se ne predstavi drugačija istina.

Kris zapravo više nema pojma ni šta je želeo, ni šta je izgovorio svega nekoliko dana ranije. Kod njega i dalje funkcioniše samo dugoročno, ali ne i kratkoročno pamćenje. A na licu Džona Malkoviča nismo videli tako šarmantan demonski osmeh još od Frirsovog kultnog „Dangerous Liaisons“ (1988). Makdona koristi Krisovu demenciju da bocne tamo gde današnje generacije odmah krenu da se hvataju za srce ili posežu za čajem od kamilice. Pušta ga da bude američka sirovina koja galami na sve što mu ide na nerve, i to koristeći necenzurisani vokabular u prilično neameričkom okruženju.

Krisov lik je, naravno, izazov i za (prema novim merilima 21. veka) politički nekorektnu publiku, jer predstavlja sve ono što se može očekivati od agenta zloglasne „agencije“, odgovorne za sva moguće nedaće po belom svetu. U to spada i arogancija nekoga ko veruje da potiče iz najcivilizovanije zemlje koja ima apsolutno pravo da se meša u tuđa posla i da kroji svetsku politiku.

Zbog kancera u posljednjem stadijumu, koji mu već utiče na moždanu funkciju, Krisu se jezik odvezuje i kad treba i kad ne treba. Zapravo, ne bi smeo uopšte da mu se odvezuje, jer su vremena, da tako kažemo, interesantna. Zbog toga je CIA šefu CIA Em Džeju (Stiv Bušemi) već skrenuta pažnja na njegove neoprezne komentare i razgovore s „običnim svetom“. Kako je ta informacija preneta, publika će shvatiti gledajući film. Naime, radnja se ne odvija u sadašnjosti nego 1973. godine, i to u zemlji u kojoj će najmoćnija obaveštajna agencija u bliskoj budućnosti dokrajčiti demokratski izabranu vladu.

Makdona ovde pokazuje svu snagu scenarističkog i dramaturškog talenta dijalozima koji ko da teku s usana nekoga ko nije na platnu nego među nama, bez obzira na to kakva je data situacija. Irac takođe režira ćutnju tako da odsustvo reči govori više od bilo čega izgovorenog i parira mu istom snagom. Stiv Bušemi zadužen za CIA šefa Em Džeja.

Kao neko ko pripada grupi agenata koje je Nikson poslao u Čile da destabilizuju zemlju, Kris zna sve detalje o predstojećem puču. I ne samo to – postoji opasnost da iz njega iscure neke druge, mnogo ozbiljnije tajne iz prošlosti koje su do demencije bile savršeno sigurne. Kada krene da dvema mladim ženama nonšalantno priča o tome šta će se za nekoliko meseci desiti u stilu u kojem to matori ljigavci obično rade (pokušava da ih zavede na aerodromu), to smesta dolazi do vrhuške CIA.

Srećom, Kris nije sam, već s jedinim drugom i kolegom Lijem (Makdonin „kućni“ glumac Rokvel) kojeg muči to što mu predstoji neprijatan zadatak na Uskršnjim Ostrvima gde su se uputili. Dodatno brine zbog spoznaje da se njegov prijatelj ne seća šta je pravi razlog njihovog putovanja. Da ne govorimo o tome što je CIA vrhuška saznala kako Kris namerava da napiše autobiografiju u kojoj bi ispljunuo i ostatak informacija, pa ne bi baš riskirali mogućnost pogrešne dijagnostike…

Među festivalskim kritičarima postoji lokalna šala o „najgorem detektivskom dvojcu ikada“ koja opisuje loše uparene ljude u bilo kojem kontekstu – glumačkom ili privatno. Za Džona Malkoviča i Sema Rokvela morao bi da se izmisli dijametralno oprečan termin za energiju koju dele u „Wild Horse Nine“. Ako smo navikli da gledamo Malkoviča u standardno dobro odrađenim ulogama, Rokvel mu je ovde ukrao šou. A kada ga je ukrao, ukrao ga je pošteno i šmekerski opušteno, i to ne samo Malkoviču nego i Bušemiju.

A s njim, u epizodnoj ali zato nezaboravnoj ulozi, zablistala je Parker Pouzi kao Mardž, konstantno pijana Lijeva supruga kojoj vernost nije najjača strana, a ni diskretnost o tome s kim spava kada ovaj nije kući. Od te disfunkcionalnosti Makdona ne pravi klasičnu potpriču o nesrećnom braku. Dvoje supružnika, svako nenormalan na svoj način, imaju blizak odnos koji niko živ ne može da razume. Dijaloški, to su najotkačeniji razgovori u filmu.

„Wild Horse Nine“ je uglačan visokokaratni dijamant koji ima dubinu, a na sreću ne i minutažnu širinu. Više je crna komedija nego drama u prvoj polovini, a priča mu teče pitko i bestežinski, što je retkost za film od dva sata. Ne šteti mu ni vizuelna lepota krajolika Uskršnjih Ostrva (odnosno Rapa Nui) i njihovih čuvenih kamenih figura. Među brdašcima upoznaćemo se i s divnom kreaturom koja je filmu podarila ime i koja je takođe odlično osedlana da preuzme jednu od ključnih uloga – mirotvorca i „čitaoca duše“ umirućeg čoveka.

Kada već pominjemo krajolik koji oduzima dah, tu se, makar nakratko, ukazuje i jedan u platou Kolorada, tj. u Dolini spomenika u kojoj boravi Krisov otuđeni brat (Tom Vejts), muzičar koji se manuo ćorava posla i ima solidne razloge zbog kojih sa svojim najrođenijim nije progovorio od novembra 1963. godine. Slatke su sve te udice i insinuacije; neke kristalno jasne a mnoge otvorene za interpretaciju.

Kratki izlet Makdona ne daje sve odgovore, iako očigledno uživa u tome da baci kosku gladnom kučetu. Vejts je takođe seo u ovu ulogu, ili je ona sela njemu, jer on tu ništa nije morao ni da glumi, već je ostao onakav kakvog ga znamo: raščupan, neobrijan i glasan, sličan pesmama zbog kojih ga volimo. Istovremeno, taj kratki izlet u Kolorado podseća na odlomak iz pank vesterna „Straight to Hell“ (1987) Aleksa Koksa, samo sa solo glumačkim performansom muzičke legende, s matorim bardom zaogrnutim pončom i posutim finim slojem pustinjske prašine.

S predstojećim stanicama na Teluridu, u Torontu, Cirihu i Londonu, taman na vreme „ispaljen“ da upadne u trku za Oskare, „Wild Horse Nine“ u novembru kreće u osvajanje internacionalne bioskopske publike. S obzirom na to da ima izvanrednu promociju i glamur one vrste koju najviše volimo, ne postoji bojazan da bi mogao da flopne. „Wild Horse Nine“ je estetski a ne modni raskoš, a pritom ima i dovoljno akcije i humora da zabavi prosečnog gledaoca.