Gorko i moćno o ponosu, sramoti i preživljavanju kapitalizma

Film „Shame and Money“, pobednik ovogodišnjeg izdanja Sandens festivala u međunarodnoj igranoj konkurenciji, stigao je u takmičarski program Sarajeva s najjačom reputacijom. Režiser Visar Morina vrlo precizno studira ljudski karakter dok glumci Astrit Kabaši i Aljban Ukaj savršeno dočaravaju pozicije onih koji imaju i onih koji nemaju u savremenom, duboko klasno podijeljenom društvu.

Status favorita trećeg dugometražnog rada Visara Morine malo je poljuljan već prvog takmičarskog dana festivala. Tada je iz Lokarna stigla vest da je Zlatnog leoparda odneo film „You Don’t Belong Here“ rumunskog režisera Florina Šerbana koji će zatvoriti takmičarski program Sarajeva. Do tada, posvetimo se filmu koji ga je otvorio.

Srednji brat Morina je proveo celu karijeru razobličavajući naše predodžbe o pojedinim stvarima. U dugometražnom prvencu „Babai“ (2015) govorio nam je o svojoj emigraciji, tj, odlasku u Nemačku na vrhuncu terora režima Slobodana Miloševića nad kosovskim Albancima, ali je usput potkačio i naše, globalne, naročito balkanske pretpostavke o porodičnoj i nacionalnoj slozi u trenucima krize. Usledio je „Egzil“ (2020) u kojem je temi imigracije i integracije pristupio originalno postavljajući pitanje šta se dešava kada imigrant, bez obzira na to odakle dolazi, ne pripada „odgovarajućem tipu“ prema očekivanjima zemlje domaćina, te šta se dešava kada osoba utripuje da ga diskriminišu po nacionalnoj osnovi, a ne da je izbegavaju zbog ne baš najprijatnijeg karaktera.

S trećim filmom „Shame and Money“, Morina se vratio ne samo na mesto premijere prethodnika, nego i temi, tj. razbijanju mitova o porodičnoj slozi i o solidarnosti u kapitalizmu. Dok tinja sukob između najstarijeg brata Agima, seoskog učitelja koji prevashodno misli na sopstvenu reputaciju i ugled, i najmlađeg Liridona koji ukućanima krade novac i nemilice ga troši, kola se po pravilu lome na srednjem bratu Šabanu (Astrit Kabaši) koji gotovo sam održava skromno porodično imanje na selu.

Kada Liridon ukrade i proda krave, a Agim odbije da za njim pošalje policiju kako bi izbegao sramotu, Šaban mora da se preseli. Sa suprugom Hatidžom (Flonja Kodeli), tri kćeri i starom majkom odlazi u Prištinu u potragu za poslom. Prva pomoć koju dobijaju od Hatidžine sestre Line (Fiona Glavica) i njenog muža Aljbana (Aljban Ukaj) dovoljna je za preživljavanje, ali ne i za dostojanstven život. Šaban tako postaje domar i čistač u Aljbanovom noćnom klubu koji radi tri noći sedmično, a zarada mu nije dovoljna ni za kiriju.

Hatidža uglavnom besplatno pomaže Lini u brizi oko bolesnog svekra i odbija mogućnost kompenzacije, tj. bilo kakav pokušaj da joj se oduži. Šaban zbog toga iz dana u dan pokušava da nađe neki nadničarski posao, ali to što ga komšije vide na ulici s drugim očajnicima njegovoj „domaćinu“ Aljbanu pričinjava sramotu. Opet, Šaban osećaj srama smatra luksuzom zato što traži pošten posao, a ne milostinju.

Stoga, počinje polako da puca pod pritiskom, možda ne toliko da bi poveo revoluciju, ali ipak dovoljno da bi o njoj sanjao kada i ako napadne jednog od svojih poslodavaca. Morina vrlo precizno studira ljudski karakter kao prizmu kroz koju se prelamaju sentimenti poput ponosa, sramote, očaja i nagona za preživljavanjem. U tom smislu, Šaban je arhetip radnika kojem je svaki posao pošten posao i koji zapravo nema čega da se stidi i srami.

Opet, pitanje je koliko je on istovremeno jak i sposoban da se sa svim očekivanjima, svojim ili tuđim, nosi. Njega savršeno odmereno i uverljivo igra Astrit Kabaši, dok mu ostali sekundiraju ili pariraju pod Morininom dirigentskom palicom. U tom pariranju se najviše ističe Aljban Ukaj, kosovski, sarajevski i internacionalni glumac koji možda i poseduje najveću prezentnost na ekranu od svih regionalnih glumaca svoje generacije. Njih dvojica savršeno dočaravaju pozicije onih koji imaju i onih koji nemaju u savremenom, duboko klasno podeljenom društvu.

Još jedan aspekt u kojem Morina briljira jesu scene za koje nije sasvim jasno predstavljaju li realnost ili Šabanove fantazije koje u svakom trenutku mogu da se izvrnu u realistični košmar, posebno ona u kojem se oplelo svadbarsko kolo oko Klintonovog spomenika u Prištini. Time autor možda poručuje svojim zemljacima: „Dobro, nezavisni smo već neko vreme, ali jesmo li uradili nešto za sebe ili samo za odabrane?“ U svakom slučaju, „Shame and Money“ je filmska priča vrlo ozbiljnih umetničkih i festivalskih dometa, a ponekad možda i prejako i preteško udara. Ocjena: 4/5.

Na ovogodišnjem Sarajevo film festivalu u okviru glavnog takmičarskog programa prikazan je još jedan kosovski film za koji se može reći da poseduje „sandensovsku konekciju“. Reč je o filmu „Dua“ Bljerte Bašoli, autorke najpoznatije po drami „Hive“ (2021) koja je ostvarila trostruki trijumf na Sandensu. Njeno novo ostvarenje dočekalo je svetsku premijeru u kanskoj sekciji „Nedelja kritike“, gde je i osvojilo SACD nagradu za scenario debitantskog ili drugog filma.

S dramom „Dua“ režiserka se vratila u prošlost i traumatične devedesete na Kosovu, gde naslovna protagonistkinja mora da odraste i pronađe snage i hrabrosti da preživi mnoga trvenja u porodici i društvu, kao i stalne pretnje nasiljem u ovom ili onom obliku. Bazirajući film na ličnim iskustvima, Bašoli je oslikala autentičnu sliku rata na Kosovu i života u Prištini iz tinejdžerske perspektive. Kamera Lusi Bodino uz izdašno korišćenje plitkog fokusa uspešno je rekreirala tadašnju Prištinu kao „balkanski Belfast“, a mlada glumica Pinea Matoši suvereno iznela celu priču. Reč je, dakle, o još jednom zdravom izdanku mlade kosovske kinematografije i vrlo dobrom filmu.