Zagonetno i moćno o eutanaziji kroz film 'Nobody's Violence'

Niko od nas zapravo nema neposrednog iskustva s vlastitom, a mnogi ni s tuđom smrću, pa je tema eutanazije možda filozofska i može joj se pristupati samo s distance. Ipak, Deni Kote nije ni kliničan, ni teoretičan. Dok obavljamo svoj posao, ono što radimo ostavlja traga, ponekad fizičkog, a gotovo uvek psihičkog. Profesionalne deformacije mogu biti benigne: kritičar više nije sposoban da gleda filmove kao 'normalan' gledalac. Međutim, kada se radi o pitanjima života i smrti, posljedice naših akcija ostaju trajne. Na primjer, lekari u hitnim službama često gledaju kako im pacijenti umiru, a vojnici su nerijetko prinuđeni da ubijaju, čak i kada brane zemlju.

U ovom kontekstu, film 'Nobody's Violence' istražuje kompleksno pitanje eutanazije. Čak i kada se slažemo da osoba pri čistoj svesti sme da izabere vreme, mesto i način svoje smrti, tu uvek postoji neko ko to mora da uradi, legalno ili ilegalno. Osoba koja taj čin izvršava mora da živi s njim. U većini rasprava o eutanaziji, fokus je na umirućem i njegovim pravima, dok se retko bavimo obavezama i posljedicama izvršioca.

'Nobody's Violence' je film koji dotiče samu bit tema života i smrti, a premijeru je imao na Međunarodnom filmskom festivalu u Lokarnu. Mira, koju tumači Larisa Korivo, živi usamljeničkim životom u šumi, gde pruža usluge eutanazije. Iako je profesionalna, nije distancirana, već empatična, nastavljajući da se brine o ljubimcima svojih klijenata. Međutim, njen posao je vidno uzdrman, a događaji u njenom životu dodatno je opterećuju. Prvo, kratka veza s Pjerikom, momkom punim života, budi u njoj ideju da je drugačiji život moguć. Drugo, višednevna zabava u kući njenog šefa Ludoa, gde se suočava s hedonizmom, dodatno je uzdrma.

Kote je poznat po minimalističkom pristupu kada su u pitanju fabula i dijalozi. Iako se ovde likovi mnogo razgovaraju, ta razmena reči često ne vodi nikuda, što film čini filmom stanja, atmosfere i unutrašnjeg previranja. Izvrsna interpretacija Larise Korivo pronalazi savršen balans između empatije i distance. Ovaj dualitet i mešanje u jedinstven amalgam važe za ceo film: tema eutanazije može se činiti filozofskom, ali Kote nije ni kliničan, ni teoretičan. Umesto toga, film je prožet gotovo opipljivom teksturom, uz ključnu ulogu analogne fotografije Vensana Birona i ponekad grube montaže Terensa Šotara. Rezultat je film koji poziva na razmišljanje, ostavljajući jak utisak na gledaoce.