„Her Private Hell“: Neonsko trabunjanje i trpanje referenci

Film u filmu, kao i strip na kojem je baziran, tek su ovlaš, i uz impozantno odsustvo ikakvog smisla i koherentnosti, utkani u tkivo povratka danskog režisera bioskopskom filmu nakon decenije odsustva. U dva ključna momenta filma „Her Private Hell“ Nikolasa Vindinga Refna pominje se određeni film. Prvi put pri početku, kada protagonistkinja kaže da će taj film biti pakao, i drugi put negde na dve trećine kada se kaže da nas taj film neće spasiti.

U neimenovanom metropolisu iz budućnosti (gde je tehnologija ostala na našem sadašnjem nivou, samo uz upadljivu stilizaciju), misteriozna magla, ponekad siva, ponekad plavkasta, a ponekad ružičasta, prekrila je ulice i na površinu izvela demona iz podzemlja, Ledermena (Jason Hendil-Forsel) koji otima i/ili ubija žene, a naročito zabludele kćeri. Njega zbog toga juri američki (okupacioni) vojnik redov Kej (Čarls Melton kao kopija Rajana Goslinga).

Istovremeno, čini se da El (Sofi Tačer) živi sigurno i bezbrižno kao kći gangstera Džonija Tandersa (Dagrej Skot, savršeno u tipu B-filmskog zlikovca). Njena najveća briga je da joj otac ne preotme prijateljice/devojke, kao što je to prethodno učinio s Dominik (Havana Rouz Liu). Sada se na njegovom udaru može naći i najnovija „pokupljena“ cura Hanter (Kristine Froset, prilično u tipu mlade El Fening).

Kada El vidi Ledermena u akciji, a otac iznenađujuće nestane iz priče baš pred njen rođendan prethodno joj poklonivši zlatnu sekiru kao oružje za ubijanje demona, postaje joj jasno da mora da preduzme nešto. Istraga je vodi preko dve misteriozne Azijatkinje koje deluju kao androidi ili lutke, kao i očevog zakletog neprijatelja i konkurenta Nika (Diego Kalva). U međuvremenu, Kej je takođe na putu potrage za Ledermenom na kojem se sukobljava s lokalnim jakuzama i policijom. Dve glavne linije radnje će se sresti u konačnom obračunu.

Naime, scenario koji potpisuju Refn i ikona kvir i trans-aktivizma Esti Đordani nema ni trunku ambicija u tom smeru. Naprotiv, gubi se u mnoštvu skretanja, besmislenih dijaloga koji zvuče kao drogirano baljezganje, motiva koje je moguće, ali nije obavezno učitati, pa čak i doslovno lajanja u jednoj sceni. Opet, iskreni da budemo, Refn ne važi za autora od smisla i logike, već od instinkta i visceralne reakcije.

Šljašteći stil i referenciranje su takođe ključni elementi ovog filma. Refn, koji je nekada shvatao važnost narativne koherencije, sada se oslanja na vizuelnu atraktivnost i reference na druge filmove, čime često gubi suštinsku priču. Mnogi od tih elemenata su već bili učinjeni bolje i smislenije od strane drugih autora. Na kraju, „Her Private Hell“ se može opisati kao pokušaj da se izvede ono što je David Linč uspeo u svom filmu „Inland Empire“, ali bez iste dubine i koherentnosti.

Na kraju, Refn priprema još barem dva dugometražna filma, ali trenutna situacija ukazuje na to da su studiji već u solidnoj meri okrenuli leđa Refnu, prisilivši ga da se suoči s realnošću filmskog tržišta.