Crna truba: Fenomenalno putovanje u srce crnogorskog sna

Kritika muškosti kojom se bave Stijović i scenarista Stefan Bošković, ma kako oštra bila, krajnje je utemeljena i elokventno argumentovana, bez gledanja s visine. Autori taj svijet jako dobro ili čak bolno poznaju, pa sve u filmu djeluje autentično.

Pre više od deset godina, u Finskoj se skupila ekipa da napravi film bez režisera. Četvoro glumaca izabralo likove, a scenarista Temu Kaskinen je sve to uobličio u relativno koherentnu priču. Njih petoro su zajedničkim snagama i režirali film, a kao autora bi valjalo potpisati i montažera Jusija Rautaniemija koji je od tih uglavnom improvizovanih snimaka složio nešto koherentno.

Ova priča, koja bi se mogla opisati kao kamerna drama „lude kuće“ u kojoj dolazi do svađe, nasilja i crnohumornih ispada, nije bila najoriginalnija na svetu, ali je autorski kontrolisanija i „usidrena“ nekim drugim referencama. 'Crna truba', dugometražni prvenac Bojana Stijovića rađen po scenariju Stefana Boškovića, donosi sličnu bizarnost.

Junak i nepouzdani narator filma je Maksim Grahovac (Momčilo Otašević), proslavljeni crnogorski pisac koji živi u Zagrebu. Njegova priča počinje kada dobija poziv od snahe Jelene (Milica Janevski) da dođe u rodno Grahovo kako bi potpisao papire o prodaji imanja. Na putu do kuće, Maksim doživljava niz nepredviđenih situacija, uključujući sudar sa čovjekom koji mu pomaže da se okrene na uskom planinskom drumu.

U kući ga dočekuju porodica i atmosfera koja nije nimalo prijatna. Likovi su složeni i njihovi odnosi kompleksni, a film istražuje teme porodičnih zavrzlama i lokalnih intriga. Naime, predsednik opštine Branko (Srđan Grahovac) želi da preimenuje školu po „najvećem živom crnogorskom piscu“, dok uticajni klan iz susednog sela to ne dozvoljava.

'Crna truba' savršeno funkcioniše kao kritika savremene muškosti i istrajnog patrijarhata. Muškarci u filmu, uključujući Maksima, često su pasivni i beskorisni, dok se jedini pošteni lik čini poludeli Goro (Jovan Petričević) koji priznaje da mu je jedan pasus iz Maksimovog romana spasio život.

Film se odlikuje autentičnošću, a svi likovi deluju prirodno i ležerno, bez trunke foliranja. Otašević, Janevski i Janketić uspevaju da prenesu duboku složenost svojih likova, dok Stijović koristi svoje filmofilskih iskustava da stvori jedinstven žanrovski jezik. Fotografija Dušana Grubina dodatno obogaćuje film, kombinujući iskreni interes za ljude i prirodu s profesionalizmom.

Krajnji rezultat je neobičan, čudan, bizaran film koji angažuje gledaoca da razmišlja na nekoliko paralelnih koloseka. 'Crna truba' predstavlja važan korak za crnogorsku kinematografiju, pokazujući da autori ne igraju na sigurno i ne boje se rizika.