Gordana Todorović – Domovina nade

O, zemljo koja slaviš mir kao ptice, volim u tebi da gledam život koji se skuplja oko pesme, rađanju ljubavi u kotlinama i planinama da okrenem lice. Gejzir snova tužan na ivici svih stanica da budem ne smem. Daј da tvoje planine i ravnice umijem zvezdanom rosom srca, da cvet ti lepote uzberem s najlepšeg neba života gde pesma se kao kandilo zvezdano izlije, daј da srca plave i rumene kutke uz tvoje strmine ispod kojih cvetaju kamen, gvožđe, staklo, uznesem.

U tebi sva junačka pokolenja kao sveci za pesmom gaze. U tebi nema žrtve, teške za pesmu. U tebi se pesma kao komad hleba pazi. Zato što na mir misliš svakog čoveka u svemiru, zato si zemlja pesnika, pesnici se umivaju vodom tvojih plavih reka-svirala pozdravljaju tvoje planine – slavoluci slobode i žive srcem, ko vasiona otvorenim i mravu da bi svi ljudi živeli u nade ružičnjacima slobode, u zvezdanom valu ptice, u miru.

8. IX 1972.