Perfektno orkestriran haos džeza i zavisnosti u filmu 'Everybody Digs Bill Evans'

Režiser Grant Gi pametniji je, hrabriji i empatičniji od mnogih koji su se bavili ovom temom. Bil Evans u njegovom filmu nije strašilo za malu djecu ili loš primjer za zabrinute roditelje, već čovjek od krvi i mesa. Svaka muzika ima svoju drogu, što doslovno, što metaforički. Za džez, to je heroin, što na neki način jeste paradoks. Džez ipak zahteva bistrinu, prisutnost, improvizaciju i spremnost da se iskače iz šablona, a jedino što heroin nudi je totalna anestezija i pasivnost.

Zabeleženi su brojni primeri poznatih muzičara koji to dokazuju, ali slučaj pijaniste Bila Evansa ipak je vrlo specifičan. Bio je vrlo plodan autor - komponovao je, nastupao i snimao potpuno neometen činjenicom da je bio teški zavisnik. Održao je stotine koncerata, snimio desetine ploča i osvojio sedam Gremi nagrada do smrti u 52. godini. „Everybody Diggs Bill Evans“ naslov je jedne od njegovih ploča, ali i biopika o njemu i njegovoj borbi sa samim sobom, okruženjem, okolnostima i svetom.

Irski scenarista Mark O‘Haloran adaptirao je knjigu Ovena Martela, a režije se prihvatio Grant Gi koji je do sada radio najviše na dokumentarcima. Film je premijerno prikazan u glavnoj konkurenciji Berlinala, gde je Gi osvojio Srebrnog medveda za režiju, a nama je pao šaka na festivalu u Karlovim Varima. Premisa je relativno jednostavna: nakon smrti Skota Lafara (Vil Seč), prijatelja i basiste u trenutnom triju, Bil Evans (Anders Danielsen Lie) izgubio je volju da nastupa, svira, komponuje i snima, i predao se heroinskoj zavisnosti s devojkom Ilejn (Valen Kejn), što im je i uništilo vezu.

Bilov brat Hari Junior (Beri Vord) interveniše i dovodi ga u predgrađe Njujorka kod svoje porodice u nadi da će moći da mu pomogne. Kada ne uspe u naumu, brata šalje na Floridu kod roditelja - oca Harija Seniora (fantastični Bil Pulman) i majke Meri (Lori Metkolf). Bil započinje put oporavka, ali pitanje nije da li će posrnuti, već kada. Filmovi o zamkama zavisnosti prave se „na lopate“, ali vrlo je malo dobrih. Autori se često toliko plaše glorifikacije i prikazivanja privlačnosti opijata da im je domet da od svog filma naprave nekakav bauk kojim će se plašiti naivni i koji će ići niz dlaku moralno-panične većine s poentom da je droga zlo.

Greška takvog pristupa je apsolutno nerazumevanje pitanja zašto bi se iko ikada zavisnostima odao, što zbog nedostatka hrabrosti i nijanse, što zbog manjka empatije. Srećom, Gi je pametniji, hrabriji i empatičniji od mnogih koji su se bavili ovom temom. U njegovom filmu Bil Evans nije strašilo za malu decu ili loš primer za zabrinute roditelje, već čovek od krvi i mesa, s problemima i slabostima. On je zapravo emotivac koji pati zbog besmislene smrti prijatelja i koji nosi težinu sveta na plećima.

Toliko je ispijen da i odeća na njemu deluje preveliko, baš kao i naočari na nosu. Bil u tome nije sam – s ličnim demonima bore se i njegov otac i brat, svaki na svoj način. Otac kao da nikad nije imao prilike da se opusti od teškog rada, ali svejedno sebi prebacuje da nije dovoljno radio i patio. Brat je, s druge strane, pomalo zavidan jer je Bil s manje truda u muzici postigao više od njega dok svoje druge traume skriva iza tišine i alkohola.

Na tehničkom i stilskom planu, „Everybody Digs Bill Evans“ je izuzetan film. Vizuelni identitet pažljivo je složen tako da korespondira s vremenom i mestom radnje. Uglavnom, to je 1961. godina, dok bučni Njujork i lenja, osunčana Florida funkcionišu kao savršeni kontrasti. Gi se tu poziva na deo onovremenih američkih filmova koji su se pozivali na francuske novotalasne autore i tako anticipirali „novi Holivud“ - ubacuje sinema verite pristup i oštru, asocijativnu montažu koja se čini haotičnom, ali je apsolutno na mestu.

Takođe, vremenski skokovi unapred, sve do kraja sedamdesetih i uglavnom na temu smrti, snimljeni su u vremenski prikladnom stilu, u visoko saturiranom koloritu. „Everybody Digs Bill Evans“ je filmski trijumf i zbog džezerske strukture koje se Gi drži. Počinje kao da uspostavlja pravila i šablone po kojima će se kretati, a onda ih dramatično ruši, da bi na kraju sasvim skrenuo u haos. Uz asistenciju montažera Adama Biskupskog, Gi uspeva da sklopi organizovani haos džeza s vrlo neorganizovanim haosom bunila u homogenu celinu i impresivan film.