Vojislav Ilić: Iskrenost i patnja u poeziji

Na trošnom čunu, bez krme i nade, u meni vera gubi se i mree; ja ništa više ne verujem, ništa! Il' bolje reći: ja verujem sve. Na moru burnom ljudskoga života prerano sam upoznao svet: za mene život ništa nije senka, za mene život otrovan je cvet.

Treba trpjeti i živjeti! Prijatelju dragi, o mnogom čemu mislio sam ja. O blago onom ko ne misli ništa, taj manje tuži, manje jada zna! Veselo čedo Arkadije cvetne, on ne zna šta je trnje, šta je kamen; za kršne klance on je slušô možda. Ali po njima nije išô sam. Za njega svet je perivoj od ruža, po cveću šeće kao paun mlad, njegova duša jezero je mirno, njegov se nikad ne koleba nad.

Burne su strasti izvor mnogih zala, nesreći ljudskoj početak je strast; more života one strašno mute, nad ljudskom dušom njihova je vlast. Triumvir silni, ovladatelj sveta, prezire gordo u zanosu sve, i vojsku svoju žrtvuje i carstvo, i, grozno pavši, od ljubavi mree.

Akcijum vide neizbrojne žrtve, požar galija, porazu i jad. Mnoga je zvezda utrnula tada, mnoga je majka zakukala tad! Čudni su puti kojim strasti vode, al' sve što živi ove pute zna: sadašnjost njina nepobedljiv grad je, prošlost je njina pepeo i pra.

Pa kad je tako – tako mora da je! Zalud je, dakle, kuknjava i plač: u borbi s njima ne pomaže ništa, blažena mudrost, očajnički mač.