Lažni moral i partijski plijen: Zašto aerodromi treba da idu na koncesiju

Ovdje se, zapravo, ne vodi rasprava o patriotizmu, nego o povjerenju – ili, preciznije, o njegovom potpunom odsustvu. Iza velike priče o „očuvanju resursa“ krije se mnogo manja, prizemnija istina: decenijama smo gledali kako se javno pretvara u partijsko, državno u privatno, a odgovornost u privilegiju bez pokrića. Zato danas pitanje nije da li resurse treba dati strancima ili „našima“, nego da li uopšte imamo kapacitet da bilo šta ozbiljno upravljamo bez pljačke, nepotizma i improvizacije. Tek kad na to odgovorimo iskreno, ima smisla govoriti o patriotizmu.

Kad mi potegnu onu pseudopatriotsku tezu – da crnogorske resurse ne treba izdavati ni prodavati strancima, obuzme me gotovo dirljiva milina. Sve to, vele, treba da ostane državi ili „našim“ privatnicima, onim tranzicionim. A upravo su nas ti „naši“ opljačkali najtemeljnije. Ne neki apstraktni stranci, nego vrlo konkretni: Zdenka i Čedo, Brano i Mišo… Kao što je svojevremeno govorio Minimaks: gladnima je svejedno da li gladuju u komunizmu ili kapitalizmu. Tako je i meni – svejedno je pljačkaju li nas „naši“ ili stranci. S tim što su stranci, nerijetko, makar uviđavniji.

Kome, dakle, da damo aerodrome? Državi i partijama, da nastave da zapošljavaju čauše i špijune na izmišljena radna mjesta? Da jedan lider prosrpske partije zatrpava kancelarije ćerkinim drugaricama, a drugi organizuje privatne taksi-šeme sa monopolom na krađi? Da mi, ovakvi kakvi smo, lupeži i raspikuće, upravljamo ozbiljnim infrastrukturnim sistemom u kojem je 43. Vlada zaposlila čak i jednu novinarku kao nagradu za bliskost i zanimljive tekstove? Eto, da je časte jednom platom o trošku nesrećnog aerodroma. Sjetimo se kada je u doba starog trodecenijskog režima – aerodrom u Golubovcima bio partijski zabran i zalog SDP-a. Dajte, molim vas.

Naravno da bi svako normalan volio da ključna preduzeća i kapital ostanu u rukama države i njenih građana – ali pod jednim uslovom: da se njima upravlja profesionalno, odgovorno i bez partijskog plijena. Pošto to, očigledno, nije slučaj, svaka čast Vladi na pokušaju da se dugoročno veže za korejsku kompaniju koja zna posao. Prema tome, ovo negodovanje i kočoperenje jeste čin partitokratske pobune – što u aerodromu više nećemo moći da praktikujemo nasljeđenu praksu: jedan zaposleni – četiri glasa.