Milutinu otpozdrav na pismo

Brate Milutine, znao si i znali smo! Još istog onog časa kad si se, kao nekad Lazar, opredijelio za „carstvo nebesko“ i kad si, između skromne sinekure kojom je država plaćala tvoje „direktorovanje“ školom u Plužinama i časti i obraza, krenuo tragom svoga pretka Baje Pivljanina, bilo je jasno i očekivano da će te smijeniti.

Jer oni koji puze ne podnose one koji stoje – zaklanjaju im sunce koje, za njih, izgrijeva na Zapadu. Brate Milutine, da je drugačije ne bi valjalo, vjeruj mi. Jer goreg šamara ne bi primio nego da su te podržali oni zbog kojih si ostavio fotelju.

Ovaj prljavi trag, krvav kao ožiljak rezan nožem, ne bi ostao samo na tvom već i na licu onih koji te, bilo rođenjem, bilo po ideji, slijede i tragom ti hodaju. Ovako, za sva vremena si im ostavio adresu po kojoj se mogu kazivati svuda i u svako vrijeme.

Brate Milutine, u istoriju i na sjajne stranice rodoslova ulazi se kroz tjesna vrata, poput onih u Jerusalimu, i nije svakome dato da bude pamćen i po dobru pominjan. Ali, ti si prošao i, što se mene tiče, pišem te rame uz rame sa još jednim direktorom. Direktorom Muške gimnazije u Kragujevcu, Miloje Pavlovićem, koji je, na ponudu zlikovaca da izađe iz đačkog stroja, postrojenog za streljanje, rekao: „Pucajte, ja i sada držim čas!”

A za kraj toga časa, brate Milutine, u našem rodu još nije zvonilo. Brate Milutine, svijetlo ti na divanu lice. Sve drugo je – drugo i, vjeruj mi, manje važno!