Žene Golog otoka: Stanojka Đurić

Stanojka Đurić, koja je u Drugom svjetskom ratu stekla čin potpukovnice, bila je u logoru sedam godina, što je najduže izdržana kazna među logorašicama. Spletom okolnosti, koje Ana Radaković naziva „sudbinskim“, Stanojkina priča se otvorila kad je istoričarka Ljubinka Škodrić, sa Instituta za savremenu istoriju, napisala knjigu „Žene Golog otoka“.

Istoričarka Ana Radaković zna da ne treba uvek vjerovati porodičnim pričama o prošlosti. Jedna ju je međutim godinama pratila - priča o njenoj prabaki Stanojki Đurić, doktorki, nositeljki Partizanske spomenice, i logorašici, zatočenoj u periodu sukoba Komunističke partije Jugoslavije sa Informbiroom i Sovjetskim Savezom. „Za Stanojku sam prvi put čula od dede, čija je ona bila rođena tetka. O njoj sam saznavala kroz porodične anegdote, uvek uz dedin komentar: 'Sada studiraš istoriju, mogla bi da ispričaš njenu priču'. Na studijama sam, međutim, njeno ime pronalazila samo u ponekoj fusnoti“, govori Radaković.

Od 1948. do 1955. godine u logorima je završilo oko 16.000 ljudi zbog navodne podrške Sovjetskom Savezu. Žene, kojih je bilo oko hiljadu među njima, zatvarane su u više mesta u Jugoslaviji - u Ramskom ritu, kod Velikog Gradišta, na hrvatskim ostrvima Sveti Grgur i Goli otok, Stocu, u Bosni i Hercegovini. Većina je preživela, ali su prošle toliku psihološku i fizičku torturu da su pojedine svedočile da je Goli otok gori od nacističke industrije smrti Aušvica.

„Ne sanjam ni Ravensbrik, ni Aušvic, ali me Goli otok i sve preživljeno na njemu ni danas ne ostavlja. I danas me progoni i u snu i na javi“, rekla je jedna od kažnjenica Novka Vuksanović, koja je tokom rata bila u logoru na Banjici, a potom i Aušvicu i Ravensbriku.

Prema podacima, sačuvanim u zapisnicima iz istrage o Stanojki Đurić, ova doktorka je uhapšena u septembru 1948, u vreme kada je bila visoko pozicionirana u Partiji. „Stanojka je otvoreno iznosila mišljenje koje se nije toliko ticalo rezolucije Informbiroa, koliko metoda koje je sistem primenjivao kao odgovora na nju“, kaže potomkinja Radaković.

Nije samo kamen. Za kažnjene zbog IB-a bili su formirani posebni logori. Prvi ženski logor napravljen je u Ramskom ritu, močvarnom području kod Velikog Gradišta, gde su kažnjenice stizale od sredine 1949. godine. Iako su u ovim barkama, opasanim bodljikavom žicom, fizički i psihički zlostavljane, mnogo veći pakao žene su proživele odlaskom na ostrvo Sveti Grgur 1950, a oko godinu dana kasnije i Goli otok. Na krševita mučilišta na Jadranu žene su prevožene u stočnim vagonima, vezane jedna za drugu, a potom brodom Punta, u čiju su utrobu bacane.

Čim bi kročile na ostrvo, dočekivao ih je špalir drugih kažnjenica koje su ih udarale, pljuvale, vređale dok su prolazile. Prenošenje teškog kamena - slika često povezana sa mučenjem logoraša, bio je samo jedan od mnogih vidova torture. Žene koje nisu htele da promene stavove, izgovore u zapisnik ono što je uprava od njih očekivala, ili otkriju imena navodnih saradnika protiv jugoslovenskog rukovodstva, bile su „bojkotovane“. Bojkot je značio da su dobijale najteže poslove, drugima je bilo zabranjeno da razgovaraju sa njima, hranu su dobijale poslednje, i mogle su da spavaju samo ispod kreveta i to uz česta noćna buđenja. Stanojka Đurić bila je jedna od žena koja je najduže provela pod „bojkotom“.

Teške poslove pratila su ponižavanja i psihološka iživljavanja. Jedna od kazni bila je čišćenje kanalizacije golim rukama. Ženama u grupi nazvanoj „klozet“, posle čišćenja septičkih odvoda, nije bilo dozvoljavano da promene odeću i da se operu danima. Kada je umro Staljin 1953, tri kažnjenice naterane su da nose crne marame, a zatim su golim rukama čistile kanalizaciju dok su ostale to posmatrale.

Mnogim ženama je od samih kazni teže padalo to što su njihovi dželati postale nekadašnje saborkinje. Od početka je unutar žice ili ostrva brižljivo negovana i isticana podela na „prevaspitane“, žene koje su govorile i radile ono što je uprava od njih očekivala i zbog toga imale poseban tretman, i druge - „bandu“, koje nisu htele da se odreknu sopstvenih reči.

Stanojka Đurić, koja je ostatak života provela u Beogradu kao doktorka u domu zdravlja, nije se potom udavala i imala decu. Živela je u malom stanu, dosta mirno i povučeno. Nije govorila o onome što je doživela, priča Radaković na osnovu porodičnih sećanja. Ako bismo uporedili njen život pre zatvora, kada je ona istaknuta članica partije, i posle, može se videti povlačenje koje upućuje na traumatsko iskustvo, kaže istoričarka.