Martovsko nasilje 2004. na Kosovu

Jutro 17. marta 2004. godine za Ljiljanu Jovanović, tada 44-godišnju meštanku sela Drajkovce, bilo je kao i svako drugo. Međutim, taj dan označio je početak najvećeg talasa nasilja na Kosovu posle rata 1999. godine. Dok je radila u lokalnom domu zdravlja, nije slutila da će doći do sukoba između Srba i Albanaca. Tek kada se vratila kući, čula je na radiju da se Kosovom šire nemiri nakon utapanja trojice albanskih dečaka u reci Ibar, za što su navodno bili krivi Srbi.

Uveče, nasilje je stiglo i do njenog sela. "Čuli smo pucnje, selo je bilo napadnuto, a mi smo pobjegli kod komšije, gdje smo bili do jedan sat posle ponoći, kada je došao KFOR (NATO snage) i izvukao nas do obližnjeg Štrpca. Ubili su tada praktično ispred kuće Borka i Dobreta (Dobrivoja) Stolića, sina i oca, koji su nam rođaci i živeli su blizu nas. Izašli da uzmu drva i tako su završili - stvarno tragedija", prepričava Jovanović.

Nedžmedina Spahiua, kosovskog Albanca i profesora Fakulteta političkih nauka u Prištini, zateklo je u Kosovskoj Mitrovici. "Tada je već bilo učinjeno sve što je učinjeno, bilo je ubijenih i ranjenih. Drugog dana, 18. marta, sve to se nastavilo, a ja sam pokušao, koliko je bilo moguće, da sprečim to, što je naravno bilo jako teško, jer je bilo kasno da se bilo šta spreči. Naravno da je bilo i opasno, u tim trenucima vladalo je bezvlašće, a strukture UNMIK-a su se povlačile i situacija je bila van kontrole", priča Spahiu.

Između 17. i 19. marta na Kosovu su se dogodila 33 nasilna incidenta, u neredima je učestvovalo više od 51.000 ljudi, pretežno kosovskih Albanaca, koji su napadali kosovske Srbe, druge nacionalne manjine i službenike UNMIK-a i KFOR-a, prema podacima organizacije Amnesti internešnel. Ubijeno je 19 ljudi - 11 Albanaca i osam Srba, a više od 950 je povređeno, među kojima je bilo 65 pripadnika međunarodne policije i 58 pripadnika Kosovske policijske službe (KPS). Oko 4.000 ljudi, pretežno Srba, moralo je da napusti domove, a više od 800 objekata je uništeno ili oštećeno.

Prvog dana eskalacije nasilja, Ljiljana Jovanović primetila je čudnu pojavu u Domu zdravlja, gde su njene albanske kolege kolektivno napustile zgradu. "Nije bilo mobilnih telefona, čula sam šta se događa tek kad sam stigla kući, a kako koji komšija dođe, bio je u strahu da nas ne napadnu. Iste večeri prvi meci ispaljeni su i u Drajkovcu, ubijeno je dvoje meštana srpske nacionalnosti", opisuje Jovanović.

U Bresju, porodica Nevenke Veličković suočavala se sa neposrednom opasnošću. Veličković je primetila tenziju dok su se događali nasilni incidenti. "Pored naše kuće prolazi magistralni put Kosovo Polje-Peć, a preko puta je bio Dom zdravlja u kojem sam prethodno radila. Pored ograde Doma zdravlja ugledala sam grupu Albanaca kako se savijaju i skupljaju kamenice", prepričava ona.

Tokom sukoba, međunarodne bezbednosne snage su pokušale da zaštite ljude, ali je situacija bila haotična. "Nasilje na Kosovu izazvalo je niz masovnih protesta u Beogradu i drugim gradovima, tokom kojih su zapaljeni muslimanski verski objekti i napadane ambasade", dodaje se u izveštaju.

Na kraju, o uzrocima nasilja postoje različita mišljenja. Nevenka Veličković smatra da je smrt trojice albanskih dečaka bila "pokretač nasilja", dok Nedžmedin Spahiu ističe nezadovoljstvo albanskog stanovništva potezima UNMIK-a kao pravi uzrok situacije koja je izbila u martu 2004.