Oštar kritički ton prema uzurpatorima Srpske pravoslavne crkve

U obraćanju onima koje autor naziva uzurpatorima Srpske pravoslavne crkve, postavlja se pitanje ko su oni da izbacuju bilo kog vernika. Autor izražava ljutnju i gnev prema njima, ističući da su se odvojili od Boga i da služe zemaljskom gospodaru. Ova kritika se fokusira na to kako oni obmanjuju narod crkvenim obredima bez suštine, dok se istovremeno bave niskim strastima i bludničenjem.

U nastavku, autor naglašava da krštenjem postajemo hrišćani i da nam to niko ne može oduzeti, bez obzira na prepreke koje nam postavljaju. Upućuje im izazov da ga isključe, ali ističe da se njegova vera ne može razdvojiti od njega. Oseća se kao da oni koji vode crkvu nisu uistinu povezani sa Hristom i Svetim Savom, i kritikuje ih zbog potražnje bespogovorne poslušnosti.

Autor se osvrće na istorijske događaje, podsećajući na to da je Hrist pre dva milenijuma bio progonjen zbog svojih stavova. On se pita da li se uzurpatori sećaju tih dana i poziva ih da se suoče sa svojim grehom. U njegovom obraćanju, jasno se vidi distanca između njega i onih koji vode crkvu, s naglaskom na to da su se oni odvojili od istinske vere.

On dalje ukazuje na to da je Srpska pravoslavna crkva nekad bila simbol dostojanstva i prkosa, te da su je uzurpatori unakazili i srozali. Autor kritikuje način na koji su se uzurpirali crkvu, ističući da su to učinili iznutra, dok su njene svetinje bile napadane spolja. On se priseća kako su prošli pokušaji da se crkva razdvoji od naroda, ali ističe da su uzurpatori postigli ono što nijedan neprijatelj nije mogao.

Na kraju, autor izražava zabrinutost zbog moralnog stanja unutar crkve, ukazujući na to da su uzurpatori postali simbol nesreće i bogohuljenja. Upozorava da će morati da nastave bez njih, jer su se sami svrstali na pogrešnu stranu. Ovaj emotivni i snažni ton završava upozorenjem da su izgubljeni i otpisani, te da im ni Bog ne može pomoći jer u Njega ne veruju.