Na granici sa Kosovom: Dubina srpske politike

„Vidovdane, moj očinji vide, tobom vidim što drugi ne vide.” Iako sam mnogo puta bio na Kosovu i Metohiji, obilaženje naših svetinja i našeg naroda nikada nije bilo jasnije nego prekjuče, na administrativnoj liniji na Brnjaku, kada sam od strane policajaca prištinske administracije obavešten da mi je zabranjeno da stupim na teritoriju Kosmeta.

Razlozi su bili smešni i neozbiljni, a čitav potez je napravljen sa željom da se kroz bes i ljutnju, za koje su računali da će ih izazvati, dođe do nekog nepromišljenog poteza s naše strane. Računali su da će naići na plitki potok srpske politike koji huči. Naišli su na duboku vodu.

To što ne dozvoljavaju da vidimo naše svetinje tamo, njih samo učvršćuje u našim srcima. To što žele da nam onemoguće susret sa našim narodom tamo, nas samo zbližava još više. To što im smeta naše pamćenje Vidovdana, samo govori o tome koliko je to pamćenje važno.

To što hoće da kroz ovaj potez jedne vlasti u tamošnjoj administraciji posmatramo čitav jedan narod, govori upravo da ne treba da postupamo tako. Vidovdan, svi kosovski junaci, čestiti car Lazo i hrabri Miloš Obilić, sa oba svoja pobratima, proslavljaju se danas svuda gde je našega naroda.

Nekadašnja Kneževina, doskoro Kraljevina Crna Gora, nastala je upravo na vidovdanskoj etici naroda koji ju je stvorio. Ona je i dalje snažna u mnogim porodicama na prostoru Crne Gore. Počeo sam stihovima mitropolita Amfilohija, jednog od onih koji su najjasnije ukazali koliko je pamćenje važno, a završit ću drugim, opštepoznatim: „Kud god da krenem, tebi se vraćam ponovo, ko da mi otme iz moje duše Kosovo.”